Grešnici – da, korumpirani – ne

Tekst koji bi ostavio otvorena vrata, u vremenu, kao što je ovo tokom kojeg Crkva želi na poseban i još značajniji način da pokaže svoje milosrdno lice. Papa je prihvatio predlog. Ova knjiga je plod razgovora u njegovom stanu, u domu sete Marte u Vatikanu. Poslao sam niz tema i pitanja koja sam želeo da obradim. Došao sam opremljen sa tri diktafona. Papa me je čekao držeći pred sobom na stoliću spisak analitičkih i analogijskih skraćenica iz Biblije i citata crkvenih otaca.

Nadam se da moj sagovornik neće zameriti ako malo otkrijem pozadinu koja mi se čini značajnom. Bila je reč o teškoći priznati se grešnikom i u prvoj verziji koju sam napisao papa je utvrdio: „Lek postoji, postoji izlečenje ako učinimo samo mali korak prema Bogu. Nakon što je pročitao tekst, pozvao me i zatražio da dodam: „… ili ako bar imamo želju da to učinimo“. Nešto slično nalazi se na stranici romana Brusa Mašala „Svakome jedan novčić“. glavni lik knjige, opat Gaston, treba da ispovedi mladog nemačkog vojnika koga francuski partizani osuđuju na smrt. Vojnik priznaje svoju strast prema ženama i svoje brojne ljubavne avanture. Opat mu objašnjava da bi trebalo da se pokaje kako bi dobio oprost i odrešenje. A on odgovara: „Kako da se pokajem? U tome sam uživao pa kada bih bio u prilici, opet bih to učinio. Kako da se pokajem?“ Onda opatu Gastonu, koji želi da udeli odrešenje tom pokajniku koji je već obeležen sudbinom i korak do smrti, pade na pamet pa ga upita: „A da li ti je žao što ti nije žao?“ Mladić spontano odgovori:“Da, žao mi je što mi nije žao.“ To jest žao mi je što se ne kajem. To žaljenje je mala pukotina koja omogućava milosrdnom svešteniku da udeli određenje greha.

*Kako da se pomire zemaljska pravda s milosrđem, posebno kada se radi o onima koji su počinili, teške i strašne zločine?

– I u zemaljskoj pravdi, u sudskim propisima, otvara se novi put. Prisetimo se koliko je porasla svest sveta o odbacivanju smrtne kazne. Prisetimo se koliko postoji pokušaja da se zatvorenici uključe u društvo, kako bi onaj ko je pogrešio nakon što pravedno iskupi svoj dug, mogao lakše da nađe posao i da ne ostane na margini društva.

Služio sam se pastoralnim krstom od maslinovog drveta koji je napravljen u stolarskoj radionici koja je deo projekta uključivanja zatvorenika i bivših ovisnika drogom. Znam za neke pozitivne inicijative zapošljavanja unutar zatvora. Božje milosrđe utiče na čovečanstvo. Isus je bio Bog, ali bio je i čovek i u njegovoj osobi nalazimo i ljudsko milosrđe. S milosrđem je pravda pravednija, ostvaruje samu sebe. To ne znači biti popustljiv, u smislu da se širom otvore vrata zatvora onome ko je počinio teške zločine. Znači da onima koji su pali treba da pomognemo da ne ostanu na dnu. Teško je to sprovesti u delo jer ponekad nam je lakše nekoga doživotno strpati u zatvor, nego da probamo da ga spasimo pomažući mu da se ponovo uključi u društvo.

*Tokom jedne propovedi u Svetoj Marti rekli ste: „Grešnici da, korumpirani ne!“ Koja je razlika između greha i korupcije?

– Korupcija je greh koji umesto da bude priznat i da zbog njega budemo ponizni, on postaje sistem, postaje mentalni habitus, način življenja. Ne osećamo potrebu da nam je neophodno opraštanje i milosrđe, nego opravdavamo sami sebe i svoje ponašanje. Isus kaže svojim učenicima: ako te tvoj brat uvredi i sedam puta na dan i sedam puta ti traži oproštenje oprosti mu. Grešnik koji zbog svoje slabosti ponovo pada u greh ponovo će naći oproštenje ako prizna da mu je potrebno milosrđe. Korumpirani, naprotiv, je onaj koji greši i ne kaje se, onaj koji greši i pretvara se da je hrišćanin pa svojim dvostrukim životom sve vređa.

Korumpirani ne zna za poniznost, ne smatra da mu je potrebna pomoć, vodi dvostruk život. Ovoj temi sam posvetio 1991. poduži članak koji je objavljen u knjizi Corupcion y pecado (Korupcija i greh). Ne treba prihvatiti stanje korupcije kao da je samo još jedan greh. Iako se korupcija često poistovećuje s grehom, radi se u stvari o dvema različitim, mada međusobno povezanim stvarnostima. Greh, pre svega onaj koji se ponavlja, može dovesti do korupcije, ali ne količinski – u smislu da količina (određeni broj) greha nekoga čini korumpiranim, nego se misli kvalitativno: stvaraju se navike koje ograničavaju sposobnost da se voli i navike koje dovode do samodovoljnosti. Korumpirani se umori od traženja oprosta, stoga očinje da veruje da ne mora i da ga traži. Korumpirani se umori od traženja oprosta, stoga počinje da veruje da ne mora ni da ga traži. Korumpiran se ne postaje odjedanput, proces propadanje u koje se klizi je dug i ne poistovećuje se nizom grehova. Neko može da bude veliki grešnik ali to ne mora da znači da je zapao u korupciju. Grešnik, priznajući se takvim, na neki način priznaje da je ono za šta se zalaže ili ulaže napor – pogrešno. Korumpirani, nasuprot tome, skriva ono što smatra svojom pravom dragocenošću, ono što ga čini robom i prikriva svoj porok dobrim vaspitanjem, uvek pazeći na to kako će da izgleda pred ljudima.

* Još više od greha korupcija ima značajne društvene posledice: dovoljno je baciti pogled na crne hronike u dnevnim novinama….

Korupcija nije čin nego stanje, lično i društveno stanje, na koje se neko navikne da u njemu živi. Korumpirani je tako zatvoren i ispunjen zadovoljstvom u svojoj samodovoljnosti da nikome i ničemu ne dozvoljava da ga dovede u pitanje. Izgradio je samopoštovanje koje se bazira na obmani: vodi život služeći se oportunizmom, po cenu sopstvenog i tuđeg dostojanstva. Korumpirani uvek ima izraz lica koje govori „Nisam ja!“ Moja baka je za to govorila „Lice sveca sa sličice“. Korumpirani će se zgražavati ako mu neko ukrade novčanik i žaliće se na bezbednost na ulicama, a s druge strane vara državu izbegavajući porez, ili otpušta zaposlene svaka tri meseca da ne bi morao da ih zaposli na neodređeno vreme ili koristi te ljude zato što ih prisiljava da rade na crno. Pri tom se hvali time svojim prijateljima, smatrajući da je lukav. To je možda isti onaj koji ide svake nedelje na liturgiju, ali to mu ne predstavlja problem da iskoristi svoj položaj i traži da mu se da mito. Korupcija dovodi do gubitka stida koji štiti istinu, dobrotu i lepotu. Korumpirani često ne primećuje svoje stanje, poput onih koji teško dišu, a da toga nisu svesni. Samo poklanjanjem korumpirani ne može lako da izađe iz tog stanja. Gospod ga spašava kroz iskušenja, velika životna iskušenja, situacije koje ne može da izbegne i koje razbijaju ljušturu koja se malo-pomalo formirala, omogućavajući da Božja milost uđe.

Zato moramo to da ponovimo: grešnici – da, korumpirani – ne! Grešnici – da. Kao što je govorio carinik u hramu koji čak nije imao hrabrosti da podigne oči prema nebu. Grešnici, da, poput Petra, kakvim se priznao, gorko plačući pošto se odrekao Isusa. Grešnici, da. To nas i crkva vrlo mudro poziva da priznamo na početku svake liturgije, kada smo pozvani da se udaramo u grudi, tačnije da priznamo da nam je potrebno spasenje i milosrđe. Moramo se moliti na poseban način da Bog prodre i u srca korumpiranih darujući im milost stida, milost da priznaju da su grešnici kojima je potreban njegov oprost.

(Iz knjige Božje ime je milosrđe, izdavač NOVOLI, Beograd 2016)