Sledi nam grozna ili divna godina: U kakvom mentalnom stanju građani dočekuju 2025?

Vrlo jake reakcije na pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, dodaje, koja je ubila 15 ljudi, a dvoje učinila teškim invalidima, jasno su pokazale da je veliki deo građana Srbije još pod dejstvom stresa i da se oseća ugroženo.

“To naravno ne znači da će se automatski značajnije povećati potražnja za psihološko – psihijatrijskom pomoći, već da kvalitet života u našoj zemlji za njene građane i dalje nije na zadovoljavajućem nivou. Ozbiljna istraživanja su godinama ranije pokazala da u takvom društvu, pojedinac uprkos svom ličnom trudu, ne može da se u potpunosti zaštiti. Njega ni lične ili porodične okolnosti života ne mogu da zaštite od sveukupne društvene patologije i agresije. Zato je pre više decenija Erih From u knjizi “Zdravo Društvo”, ubedljivo pokazao da je mentalno zdravlje pojedinca u krajnjoj instanci određeno i tipom društva u kome živimo”, objašnjava naša sagovornica.

Ni pilule za spavanje…

Kako naglašava, primera radi, ni pilule za spavanje, ni psihoterapija, neće pomoći pojedincu da ima dobar san, ako je društvo u kome živi prepuno agresivnih poruka koje ugrožavaju njegovu psihičku stabilnost.

“Ako se u društvu podržavaju agresija, narcizam i makijavelizam to se putem socijalizacije širi dalje. Naposletku, proširilo se do đačkih klupa. I onda se neki licemerno pitaju:`Otkud agresija u školi?` Gedali smo kako su mladi u kolonama odlazili da odaju poštu svojim ubijenim vršnjacima. Njihovu smrt su doživeli kao napad na njih. Govorili smo da treba da im pružimo osećaj sigurnosti i stabilnosti, da pričamo sa decom, umesto toga pričali smo o deci. Nakon pada nadstrešnice mladi su nam u velikom broju poslali poruku da smatraju da smo postali imuni na izvitoperene društvene norme i sami traže pravne i moralne konsekvence”, kaže Hana Korać.

Pita šta mi stariji sada možemo da uradimo?

“Ako nećemo da i 2025 godina bude annus horibilis (grozna godina), moraćemo neke stvari bitno da promenimo u našem društvu. Psiholozi i psihijatri, psihoterapeuti, čine svoje i pomažu ljudima. Ali, ipak se radi o osnovnim društvenim ciljevima. Oni ne mogu da menjaju društvo u celini, niti im je to cilj. Društvo mora sebi da pomogne, svesno menjajući osnovne pretpostavke svog javnog života. To je sasvim moguće, ali traži određen društveni konsensus. Savim je dovoljno videti neka društva nekada i danas. Stariji deo populacije mora da izađe iz kolektivne traume ratova na prostoru bivše Jugoslavije koja se kroz njihovo ponašanje i dalje vidi kroz prihvatanje bespomoćnosti da se nasilje, pretnje, uvrede, potcenjivanje… u nedogled odigravaju. Da bi stigli do annus mirabilis (divne godine), to će morati da bude svesni društveni cilj. Da uvažavamo, biramo i podržavamo drugi tip ljudi u javnom životu. Uostalom Frojd je rekao:`Od greške do greške, otkrivamo celokupnu istinu. Vreme je valjda da smo je upoznali“, ističe naša sagovornica.

Dve i po decenije kontinurane neizvesnosti

Istovremeno, Tamara Džamonja Ignjatović, redovna profesorka na Odelenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dodaje da mi kontinuirano živimo u uslovima nesigurnosti, neizvesnosti nepravde koji se protežu na period koji traje već dve i po decenije, dakle od početka 90-tih.

“Kratki periodi nade u bolju budućnost brzo su prekidani, dok glavni akteri ratova i drugih kriza na ovom prostoru i dalje upravljaju našom zemljom i našim životima. Niz događaja kojima smo svedočili samo u poslednjih nekoliko godina, počevši od pandemije kovida, ratova u Ukrajinii i Gazi, pretnje ekološkom katastrofom usled iskopavanja litijuma, pa do masovnih ubistava i na kraju pada nadstrešnice, hronično potkopavaju osnovne temelje naše egzistencije, sigurnost, poverenje i nadu. Ako tome dodamo i reakciju vlasti na ove događaje, od širenja laži, zastrašivanja, verbalnog nasilja u medijima i fizičkog nasilja na ulicama, imate strategiju kontrole i kanalisanja nezadovoljstva u pravcu pasivizacije građana kroz doživljaj bespomoćnosti ili usmeravanja besa ka onima koji opravdano zahtevaju utvrđivanje odgovornosti za tragedije i promene ka pravednijem i humanijem društvu”, objašnjava profesorka.

Prema njenim rečima, sa svakim novim događajem, kriminalnom i korupcijskom aferom ili tragedijom, pomislimo da smo dotakli dno, a onda se, nažalost, uverima da može i gore.

“Poslednja tragedija izazvana padom nadstrešnice ipak deluje da ima sasvim drugačije dejstvo, da umesto bespomoćnosti, pokreće ogromnu energiju kod ljudi, posebno onih mladih koji počinju da grade svoju budućnost uz punu svest o tome u kakvim uslovima žive, šta ne žele, kao i svest o tome u kakvoj zemlji žele da žive, zbog čega su spremni da preuzmu odgovornost i kontrolu nad svojim životom. Oni vraćaju nadu i pokreću generaciju svojih već pomalo umornih i sasvim sigurno razočaranih roditelja”, kaže Džamonja Ignjatović.

Svetlo na kraju mračnog tunela

Govoreći o tome da li je veliki protest na Slaviji zaista to neko “svetlo na kraju mračnog tunela”, kakav utisak imaju mnogi članovi našeg društva, ona ističe:

“Kada posmatramo brojnost okupljenih mladih, ali i građana svih generacija, njihovu istrajnost i odlučnost, onda zaista verujem da se nazire `svetlo na kraju tunela`. Važno je što se protestima priključuje i sve veći broj drugih grupa građana, od prosvetara, poljoprivrednika, advokata. Od presudne važnosti je da se tome priključe i druge struke, jer ako su mladi nešto započeli, u tome ne smeju da ostanu sami. Koliko god je potrebno da student očuvaju svoju autonomiju i pokažu svoju zrelost, odgovornost i sposobnost organizovanja i donošenja odluka, toliko je važno da opozicioni politički akteri pokažu upravo isto to i nastupe jedinstveno i artikulisano.”

Upitana za utisak u kakavom stanju nacija dočekuje 2025. godinu, Tamara Džamonja Ignjatović ističe da mentalno zdravlje postaje sve aktuelnija tema u svetu, posebno od pandemije, ali i zbog klimatskih promena, pretnji ratnim sukobima sa nesagledivim posledicama, što doprinosi osećaju nesigurnosti i bespomoćnosti pred pretnjama nad kojima ljudi nemaju doživljaj kontrole.

“Ako tome dodate tragedije koje su potresle Srbiju, a u kontekstu devalvacije osnovnih vrednosti, pravde, istine, solidarnosti, nije čudno da je izraz toga bila i reč 2023. godine – duhoklonuće. Ako je jezik refleksija naše stvarnosti, onda nova reč ove godine – rasanica to vrlo simolično odslikava, nagoveštavajući nadu da smo se konačno probudili, osvestili i da smo spremni da ponovo preuzmemo kontrolu nad svojim životom.”