Grozničavo rušenje srušenog

Mihal Ramač Građanin Ratomir Lazarević iz Dobrog Polja kod Boljevca glasao je s ličnom kartom koja je istekla 6. januara i time, valjda nehotice, uzdrmao temelje države. Njegov glas nije prevagnuo, ali zakon je zakon. Javnost nije obaveštena koliko građana ima nevažeće ili lažne lične karte i pasoše. Svaki dvadest peti, možda i svaki dvadeseti. Nevažeća lična karta dovoljan je razlog da se posumnja kako je Lazarević, mada ga meštani znaju godinama, u stvari preobučeni Ratko Mladić. Dok se sumnja ne otkloni, to jest dok se glasanje u Dobrom Polju ne ponovi, novoizabrani predsednik

Republike ne može da položi zakletvu. Oni koji su se ovaj put provukli s lažnjacima ubuduće neka pripaze. Pravna država čuva teško stečeni ugled u očima građana i svetske javnosti.
Ljudska pakost verovatno ima granica. Političarska nema. Pakosnici se smeulje sa užitkom kakav im ne bi pričinilo nikakvo dobro delo. Sprečili su Borisa Tadića da na Sretenje položi svečanu zakletvu. Položiće kad im se pokloni. Republička izborna komisija i nakon popravnog u Dobrom Polju može naći neku začkoljicu. Vazda budan Slavoljub Mitrović, koji je raskrinkao tešku izbornu prevaru, možda će otkriti još nekog sumnjivog komšiju i time steći doživotnu počasnu partijsku knjižicu DSS.
Tadićevu pobedu zasenilo je i hapšenje „zvezdaša“ koji se nisu na vreme sklonili iz zemlje. Biće da Džajić i Cvetković nisu očekivali nezvane goste. Ili su verovali da nisu zgrešili, ili su imali nečiju reč da njih neće. E, sad, ko god je bio nešto u srpskom fudbalu u Slobovo doba, uzalud će se kleti da je dama iz javne kuće nevina. Nije valjda da se živelo od plate, ušteđevine i roditeljske pomoći. Vodeći ljudi Zvezde i Partizana bili su pouzdan oslonac i poslušne igračke režima. Politikom se nisu bavili, ako se time ne smatra izigravanje nadstranačkih ličnosti. Šesti oktobar nije smeo da ih pipne jer su bili institucije sistema. Sada je, po jednom od tumačenja, nekrunisani kralj Srbije odlučio da preseče. Današnji Zvezdini navijači Džajića znaju samo kao gospodina s kravatom iz glavne lože. Da li je bio umešan u nešto ili su mu to radili iza leđa – valjda će ustanoviti nadležni. Ako ustanove da nije, on će biti moralni heroj. Dokazaće da mačka može proći kroz slavoluk od slanine ne omastivši brk.
Evropa samo što nije odvojila petnaest odsto državne teritorije, a Vlada ne može da se sastane do idućeg četvrtka. Ministri imaju preča posla, šta li. Jedan od njih, upravo onaj koji izgovara najviše nepristojnih reči u minutu, miri vladiku i sveštenike. Valjda bi da zaradi mesto na nekom ikonostasu. Da joj je Kosovo zaista sveto, Vlada bi zasedala i danju i noću. Svetiji su joj zemaljski poslovi. Cela država bruji o raspadu Vlade i zebe od sutrašnjeg dana, a odozgo ni abera. To jest, danju se kriju od javnosti i šalju razna saopštenja, a noćima većaju kako će napakostiti neprijateljima. Ne spoljnim, već domaćim.
Ko će srušiti Vladu? Taj ko proceni da time više dobija. Demokratska stranka se grozničavo preračunava. Tadićev pobednički talas mora se iskoristiti dok nije splasnuo. Ako razbiju koaliciju, moraju biti sigurni da će na vanrednim parlamentarnim izborima dobiti dovoljno glasova kako bi napravili vladu s nekim ko se ne zove Koštunica. Zasad su sigurni jedino u to da će radikali dobiti više nego što imaju. I da će im biti lakše skrpiti većinu. S Koštunicom i Dačićem, recimo. Većina onih koji su glasali za Tadića želi ono čega se vrh DS plaši. Odlazak s vlasti u opoziciju nije primamljiv izbor, bar kada se stvari posmatraju kratkoročno. A u srpskoj politici nema mnogo onih koji gledaju i razmišljaju državnički. To jest, na duži rok.
Tadić bi da naplati dobitak i udovolji većini od onih dva miliona i trista hiljada ljudi koji su glasali za njega. Nikolić zna kako će naplatiti onih sto i nešto hiljada glasova manje. Koštunica nije dobio nijedan i ne mora da se nikome ni na šta obavezivati. Što duže traje sadašnja vlada, on će biti taj ko vuče odlučujuće poteze. Na redovnim i telefonskim sednicama ili bez njih. Čak i da je vlada pala juče, on bi bio premijer do formiranja nove. Još pola godine. Za to vreme može se štošta i steći i upropastiti. Ne može se vratiti Kosovo u sastav države. Može se, međutim, održavati i podizati napetost u zemlji. Može se zavesti neka vrsta vanrednog stanja. Može se vladati bez polaganja računa parlamentu i javnosti. Mogu se kvariti odnosi sa svetom. Može se do kraja obezvrediti Tadićeva teško stečena pobeda. Ovo poslednje je, biva, glavni cilj celonedeljnog ruganja zdravom razumu i biračima. Ne samo Tadićevim, već i Nikolićevim. Novoizabrani predsednik u nedelju uveče nije tek reda radi rekao da nije vreme za slavlje. Zna kakvo je vreme i s kim ima posla. Dobro je da nije zaboravio još jedno: da su Srbiji potrebni novi ljudi. Potrebni su i predsednikovoj stranci.