Gruji od Bastera

„Evo ga onaj što se nikad ne smeje“, govorio je o meni. Sa simpatijama. Nadimak se držao u užem krugu neko kraće vreme.

Gruja spada u omiljene urednike, a rekao bih da je jedan od razloga za to taj što se intenzivno mešao u svoj posao. Živeo je redakciju, i živeo sa redakcijom – toliko sam mogao da iskusim za neduge tri godine saradnje sa njim.

Pamtim jedan telefonski poziv, na lokal u redakciji.

– Halo?

– Gruja ovde, ko je to?

– Miloš.

– Miloše, ako mi odmah ne daš Miru Stevanović, prebiću te kao mačku – rekao mi je, šaleći se. Mira je tada bila urednica ekonomske rubrike, ja početnik, novinar gradske.

Nekom zgodom do mene je došla „knjiga“ Vojislava Šešelja „Major Cije Grujica Spasović“. Kada sam to rekao Gruji, molio me je da mu je pozajmim. Kasnije se mnogo puta izvinjavao što, eto, nikako da mi je vrati. Naravno, nisam to ni očekivao. Kao relikvija jednog groznog vremena njemu je to sigurno značilo više nego meni.

Čuli smo se poslednji put u avgustu. Pohvalio je novu fotografiju koja ide uz moju kolumnu. „Novi čovek“, rekao je. Ne znam je li zaboravio onaj nadimak.