Grujina škola

Bio je zvezda redakcije Borba i srpskog novinarstva sa reputacijom bivšeg glavnog urednika Duge, a mi mlade nade Borbe sa masovnog konkursa „Pokaži šta naš“.

Od njega smo učili, sa njim se savetovali pri pisanju tekstova, pa i svađali oko honorara – honorarci Borbe i kasnije Naše Borbe imali su ekskluzivno pravo i na štrajk dok su im glavni i odgovorni urednici išli na događaje.

U Danas sam došla nekoliko meseci posle njegovog osnivanja i nakon dve neodlučne posete redakciji, trećeg razgovora sa njegovim prvim glavnim i odgovornim urednikom zapravo nije ni bilo – odmah me je poslao na zadatak.

Danas se nikad nije približio glamuru, elitizmu i energiji sa kojim je pravljena Naša Borba, ali je Grujica bio tu da razrešava sve naše jadikovke, neslaganja profesionalna, ideološka i organizaciona.

Da nas hvali i grdi, brine za nas u danima bombardovanja, druži se sa nama i u kafanama od kojih Danas nikad nije bežao.

Kad sam prvi put polazila na KiM posle uvođenja protektorata UN pristao je da me pusti samo sa Crkvom, kao najbezbednijom varijantom, a od Eparhije raško-prizrenske umalo nije tražio pisane garancije, da bi kasnije u levičarski nastrojenu redakciju našeg lista prvi primio jednog srpskog vladiku.

„Pokrivao“ nas je kad bi nas umesto na zadatku ili za redakcijskim kompjuterom u „radno vreme“ pronalazio na Festu jer je i sam bio ozbiljan filmoman, sekirao zbog naših alergija i raznih slabosti koje je popamtio i kad se otisnuo u diplomatiju.

Grujica Spasović je urednik starog kova – znao je sve važne face i njihove brojeve telefona – uz čiju smo pomoć pisali ekskluzivne vesti i tekstove, imao vremena i živaca za novinarske argumente, čak i kad se sa njima nije slagao, branio nas od pomahnitalih političara koji su pretili hapšenjem cele redakcije, često „izazivao“ svoje novinare da budu samostalni, misleći i dosledni, bez obzira na posledice – „saslušanja“ u njegovoj kancelariji koja su počinjala sa: „Pa dobro, srećo…“

Zbog „kućnih“ neslaganja napustila sam u jednom trenutku Danas u koji sam se posle nekoliko meseci vratila sa novostečenom pameću da od svih mrakova – vladinog, patrijaršijskog…, čovek može da se nosi samo sa onim koji najbolje poznaje.

Moj je bio medijski.

Kad sam ušla u njegovu kancelariju, Grujica mi je iz fioke izvukao vraćenu novinarsku legitimaciju.

„Sačuvao sam, znao sam da će ti trebati“, kratko je rekao, pa sam se, uprkos Danasovim pravilima ko ode povratka mu nema, ipak ponovo našla u redakciji.

Nosim je i danas, zajedno sa bus-plus karticom, oko vrata – da je ne izgubim.