Gubitak posla najčešći uzrok psihičkih problema građana tokom pandemije

– Skoro polovina pitanja sadrži konstataciju  – ostao sam bez posla ili nezaposlen sam ne mogu da nađem posao – kaže Jovašević, koji svake nedelje odgovara na pitanja čitalaca kojima je potreban savet psihoterapeuta.

Koliko je ljudi u Srbiji zapravo ostalo bez posla tokom pandemije – pitanje je čiji odgovor zavisi od toga ko odgovara. Čak i predstavnici sindikalnih organizacija imaju različite procene, pa tako Ljubisav Orbović, predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije, navodi da se radi o 50.000 ljudi dok Zoran Stojiljković, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost”, ističe da je posao izgubilo između 100.000 i 150.000 građana.

Istovremeno, Međunarodna organizacija rada procenjuje da kada bi se broj izgubljenih radnih sati samo tokom drugog kvartala 2020. godine (tokom vanrednog stanja) preveo u radna mesta, došlo bi se do preko pola miliona izgubljenih poslova.

Psiholog Vesna Čekić ističe da je gubitak posla jedan od najstresnijih životnih događaja jer se “gubitkom posla gube mnoge stvari  – od ekonomske sigurnosti, preko mogućnosti planiranja budućnosti do gubitka samopoštovanja i poštovanja okoline“.

– Oni koji su najslabijeg ekonomskog stanja kao i oni koji zavise od drugih su i najugroženiji. Gubitak prate različite blokade, menjaju se prioriteti, tolerancija na neprijatnost sve je manja, pa se javljaju različiti strahovi, ali i ozbiljniji problemi koji mogu da ugrožavaju i mentalno i fizičko zdravlje. Jedan broj ljudi da ne bi izgubio posao pristaje čak i da radi bez naknade verujući da sama činjenica da su prisutni će biti dovoljno da ih poslodavac ne zaboravi  – dodaje Čekić.

Istovremeno, Marko Jovašević objašnjava da se gubitak posla može posmatrati kao bilo koji drugi gubitak u životu, te da ga prate karakteristične faze tugovanja “kroz koje moramo proći, hteli mi to ili ne”.

– Dok god ne prihvatimo tu činjenicu ili dok god smo zatočeni u nekoj od faza tugovanja, ne vidimo izlaz – kaže Jovašević.

On objašnjava da je prva reakcija negiranje – “ovo se meni ne dešava”, da potom slede bes i ljutnja, a onda i faza u kojoj počinjemo da krivimo sebe postavljajući pitanje da li sam nešto mogao drugačije.

– Ovo su pitanja na koja nemamo odgovor i lako je ostati zaglavljen u ovom krugu preispitivanja. Ceo proces se okončava kognitivnom obradom, odnosno onim trenutkom kada uspemo da izvučemo pouke i krenemo dalje – dodaje Jovašević.

Jedan od retkih vidova psihološke podrške osobama koje ostanu bez posla pruža Nacionalna služba za zapošljavanje kroz program radionica za prevladavanje stresa nastalog u ovakvim kriznim situacijama.

Prema podacima koja je Danas dobio od NZS tokom prošle godine ovim radionicama prisustvovalo je 287 nezaposlenih sa evidencije NZS.

Istovremeno, podaci koje je ranije izneo Zoran Martinović, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, pokazuju da je broj onih koji su se kao nezaposleni prijavili na evidenciju neuporedivo veći i iznosi 51.277 od polovine marta 2020. godine

Pored radionica za prevladavanje stresa NZS ima programe karijernog savetovanja za nezaposlene. Kako kažu, tokom 2020. godine ovom uslugom bilo je obuhvaćeno oko 3.500 osoba, a među njima 1.015 kasnije je našlo posao.

Iz NZS-a takođe objašnjavaju da su epidemiološke mere diktirale način rada te da se „može uočiti da su nezaposlena lica imala pristup uslugama Karijernog vođenja i savetovanja“, ali i da je  „pruženo nešto manje usluga savetovanja svim korisnicima te i nezaposlenim licim tokom prethodne godine“.

Vesna Čekić smatra da su programi NZS-a dobro osmišljeni, ali da postoji kadrovski manjak zbog čega i u normalnim uslovima ova usluga nije u dovoljnoj meri dostupna.

– Isto tako nije dovoljno da na Nacionalnu službu padne sav teret. Ranije je postojala i saradnja sa nevladinim organizacijama, a sada svega toga ima u mnogo manjoj meri – navodi sagovornica Danasa.

Ona ističe da ljudima koji ostaju bez posla nije potrebna samo pomoć psihologa već i „finansijska podrška, stvaranje mogućnosti da rade, ali i pomoć društva koje neće stigmatizovati i isključivati one koji ostaje bez posla“.

U vreme kada je sistemske podrške malo ili nimalo, nezaposleni se pre svega moraju osloniti na sebe i krug bliskih ljudi. Marko Jovašević kaže da postoje i situacije kada se dešava da nezaposleni uradi sve kako treba pa se „vrata ne otvaraju“.

– Postoje granice koje ne možemo da pređemo, te granice su postojale i pre korone, svuda, ne samo u Srbiji, bila je velika nezaposlenost – naglašava Jovašević.

On ipak poručuje da postoji nekoliko stvari na koje se treba koncentrisati nakon ostanka bez posla. Kako kaže, važno je pre svega odrediti kakav se posao traži, odnosno raščistiti sa sobom da li smo spremni da radimo i posao koji nije podjednako plaćen i za koji se ne traže podjednake kvalifikacije kao za prethodni.

– Mnogi ostanu zaglavljeni u odbijanju da pristanu na posao koji je uslovno rečeno ispod nivoa posla koji su prvobitno radili. Da li sam ja prilici da biram ili treba da prihvatam ono što se nudi, to je pitanje na koje svako sam treba da odgovori – ističe Jovašević.

On dodaje da je podjednako važno prilagoditi se promenama koje donosi gubitak posla, te ne zadrav način prilagoditi dnevne rutine novonastalim okolnostima.

– Na kraju, vrednije od bilo kakvog profesionalnog koučinga i saveta je širenje mreže poznanstava, što jeste otežano u vreme pandemije, ali nije nemoguće. Uvek preko prijatelja, rođaka, poznanika možemo „oglasiti“ da nam je potreban posao i to je možda i najbrži način da dođemo do nekoga kome je potreban neko. Ni pre pandemije posao se nije lako nalazio slanjem cv, a tek sad to je postalo još gore – zaključuje Jovašević.

Šta je sa onima koji prvi put traže posao?

Marina Lukić, koordinatorka projekta Unapređenje zapošljivosti pri Beogradskoj otvorenoj školi, objašnjava za Danas da je BOŠ-u tokom vanrednog stanja stigao rekordan broj upita mladih u vezi sa karijernim vođenjem i savetovanjem.

„Kada su u pitanju mladi koji traže posao u vreme pandemije pokazalo se da im je neophodno ekspanzija digitalnih veština“, kaže Lukić.

Ona ističe da je karijerno vođenje i savetovanje celoživotni proces pružanja podrške osobi da ostavri svoje pune potencijale.

„Najveći nivo podrške mladima je potreban prilikom nalaženja prvog posla, odnosno praksa i tu je važna veština prilagodljivosti“, objašnjava sagovornica Danasa.

Ona podseća da postoje programi kao što je moja prva plata usmereni na zapošljavanje onih kojih zakoračuju na tržište rada, a koji jesu dobro osmišljeni ali još uvek postoji pitanje njihove održivosti.

„Poseban aspekt na kome BOŠ radi jeste i da se radne prakse uvedu u zakonske okvire, a kvalitetna radne prakse mora da ima elemente kao što su ugovor, ograničeno vremensko trajanje, finansijska nadoknada, ciljevi učenja i preporuka/potvrda o završenoj praksi”, navodi Lukić.

Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.