Gurlitova tajna kolekcija

Svetski mediji su informaciju preneli pod naslovom Nacistički trezor. Po nekim procenama kolekcija vredi milijardu evra. Detalje nastanka kolekcije i njenu sudbinu istražila je Ketrin Hikli i objavila u knjizi Minhensko skriveno umetničko blago, koja se 2019. pojavila i na srpskom jeziku u prevodu Ksenije Todorović. Izdavač je beogradski Clio.

O nacističkoj pohlepi za umetničkim delima, koja su otimali, pre svega od Jevreja, da bih ih potom slali u logore smrti, svet odavno zna, iako razmere tih krađa ni do današnjeg dana nisu konačno utvrđene.

Čuvari nasleđa posle rata obradili su 50 miliona umetničkih dela koja su pronašli u 1.400 skrovišta, od čega je 600.000 slika, skulptura, knjiga i drugih dragocenosti pripadalo jevrejskim kolekcionarima. Povraćaj ukradenih slika i skulptura zakonitim vlasnicima, od poraza fašizma 1945, sporo je tekao, iako su brojne komisije saveznika na tome radile.

Količina slika, međutim, čije je vlasnike trebalo pronaći, visprenost kolekcionara koji su radili za naciste, kojom su legalizovali ili skrivali ukradene slike usporavala je restituciju.

Senzacionalno otkriće skrivene zbirke Hildebranda Gurlita u Minhenu 2013, sedamdeset godina nakon poraza fašističke Nemačke, dalo je nadu naslednicima vlasnika tih slika da dođu do otetih dela iako su i oni bili već u poodmaklim godinama.

Umetničko blago o kome je reč “u amanet – kao najveću tajnu – celu svoju kolekciju poverio je sinu Kornelijusu na čuvanje. I sin je, odista, brižljivo, duže od pola veka, imao jedinu životnu opsesiju: kako da od javnosti skriva više od hiljadu nagomilanih slika“. Knjiga Minhensko skriveno umetničko blago, koju je 2015. napisala Ketrin Hikli, bavi se tim fenomenom.

Autorka dokumentovano i uzbudljivo govori o vremenu posrnuća, nemorala i genocida ne samo nad ljudima već i nad umetnošću. Na primeru poslednjeg velikog otkrića autorka se detaljno bavi razotkrivanjem uslova u kojima je istoričar umetnosti, kolekcionar i Hitlerov trgovac, stvorio kolekciju od 1.406 slika, crteža, litografija i grafika, koliko ih je nađeno 2013. u tajnom skrovištu njegovog sina Kornelijusa.

Ko je bio Hildebrand Gurlit? NJegov otac Kornerlijus Gurlit stariji bio je profesor a specijalnost mu je bila arhitektura, istorija umetnosti, zaštita nasleđa i urbanizam.

Imao je troje dece i bio je, kažu, dobar i nežan otac. Šira porodica bila je, takođe, posvećena umetnosti: deda Luis bio je slikar pejzažista, stric Ludvig predavao je istoriju umetnosti na Minhenskom univerzitetu, dok je drugi stric Fric vodio avangardnu galeriju u Berlinu. Autorka knjige navodi da je 1912. u toj galeriji Fric organizovao izložbu grupe Most, a bio je među prvim trgovcima umetničkim delima koji je 1890-ih godina prikazao francuske impresioniste – „mnogo pre nego što je Pariz poludeo za njima“. Fric je organizova i izložbe popularnih umetnika 19. veka u Nemačkoj – Beklina (Maks), Libermana (Maks) i Tome (Hans).

Maks Liberman (1847-1935) posebno je karakterističan za ovu priču jer će njegova slika Dva jahača na obali mora odigrati važnu ulogu u prepoznavanju i otkrivanju nestalih (otetih) slika za kojima su naslednici (Dejvid Toren) godinama bezuspešno tragali. Majka Kornelijusa Gurlita starijeg (Hildenbrandova baba) vodi poreklo od jedne veoma istaknute jevrejske porodice.

Pošto je rastao u umetničkom okruženju, po završetku škole, 1914. upisao je studije istorije umetnosti u Drezdenu. Zajedno sa starijim bratom kao dobrovoljac učestvovao je u Prvom svetskom ratu. Po povratku iz rata „poput miliona drugih vojnika koji su se vratili u taj nemirni, nemački metež, i Hildenbrand je bio zauvek izmenjen“.

Doktorirao je 1924, i godinu-dve pre toga počinje da se bavi trgovinom slika i da piše o umetnosti za novine. Želeo je da se skloni što više od politike i smatrao je da umetnost može biti najbolji zaklon od nje. “Uverenje da umetnost može da obezbedi izlaz i zaklon bilo je loša procena u doba u kojem je Hildebrand živeo. Ispostavilo se da umetnost ne pruža zaklon od razornog političkog pokreta koji je predvodio ogorčeni, osujećeni umetnik po imenu Adolf Hitler.

Integralni tekst objavljen je u poslednjem broju Književnog lista