Gusarski cenovnik

Unosan posao ucenjivača, za svet postaje opasnost poput Al Kaide, pošto okupljene flote pomorskih sila, EU, SAD i drugih zemalja silnu vatrenu moćne mogu jednostavno da upotrebe za potapanje napadača. Nakon što je američka mornarica hicima snajperista ubila trojicu otmičara kapetana Ričarda Filipsa, gusari su odmah uzvratili objavom „vrućeg” pomorskog rata. „Odsad, ako kidnapujemo brodove, a njihove matične države pokušaju da nas napadnu, ubijaćemo taoce, zapretio je osvetom Jamak Habeb, samoproglašeni vođa haračlija dužsomalijske obale“.

Još 228 zatočenih mornara i bar četrnaest brodova gusari drže pod kontrolom, pokušavajući da iznude novac za oslobađanje tereta i ljudi. Čitave prošle godine bilans je 75 napada, a od početka ove već111.

Pometnja je veoma ozbiljna, jer koliko gusarenje ne može da se spreči na najisplativijem putu, kroz Suecki kanal, toliko upućivanje na sigurne pomorske pravce basnoslovno poskupljuje plovidbu. Zaobilaznica oko Rta dobre nade za tanker, koji je – natovaren naftom u Saudijskoj Arabiji – krenuo u luke Amerike, duža je 2.700 milja, a godišnji trošak za gorivo povećava se za 3.5 miliona dolara. Osim toga, umesto šest plovidbi u dvanaest meseci, moguće je da se napravi samo pet, a to je 26 odsto manje prevezene nafte. Trgovce muči računica, gusari nemaju takvih briga.

Na nevolje ukazuje Egipat, jer od prošle godine značajno opadaju prihodi od Sueckog kanala. Brodare, koji i dalje biraju prečicu preko Sredozemlja, čeka astronomski skok posebnih premija osiguranja – desetostruki.

Neke od najvećih svetskih kompanija, recimo američki Mersk, između dva zla, izabrale su Rt dobre nade. Međutim, sve opremljeniji najsavršenijim pomagalima, gusari šire parohiju sve dalje od obala Somalije i uskog prilaza Adenskom zalivu. Londonski brokeri pedviđaju za 2009. smanjenje kontejnerskih pošiljki u svetu za gotovo pet odsto, posle čak više decenija neprekidnog porasta.

Otmičari su do savršenstva organizovali svoje akcije, posebno naplatu. Uskakanje na brodove iz brzih čamaca, korišćenje satelitskih telefona i uređaja za praćenje, nije nikakav problem, ali se i te kako služe i dojavama zakupljenih obaveštajaca iz različitih luka. Doskorašnji siromasi, pored novih kuća, brzih automobila i raskošnih svadbenih veselja, brižno ulažu u najmoderniju opremu. Stari ribarski čamci su napušteni i propadaju na obali. Malo ko peca. Lakše je da se u mrežu uhvati tanker i poruče pariski delikatesi. Najosetljiviji deo operacije ipak je ubiranje novca, pri čemu su predviđeni i najsitniji detalji, kao u obavljanju najsloženije diplomatske misije.

Postupak, po pravilu, ide preko lanca posrednika različitih umeća, nalazi Bi-Bi-Si, posle opsežnog istraživanja. Odmah se stupa u vezu sa vlasnikom broda, a onda se pregovori prepuštaju strpljivom i „posebno poverljivom posredniku”. Kad se utvrdi cena, sledi isplata u gotovini, po pravilu u apoenima od stotinu i pedeset dolara, nerado ili nikako štampanim dve hiljadite ili ranijih godina. Za isporuku otkupnine često se angažuju penzionisani pripadnici elitne britanske ili australijske jedinice SAS – bivši armijski komandosi ili usluge bezbednosnih agencija, najčešće iz Londona ili finansijskih centara u Zalivu. Brojanje novca je važan detalj. Često otmičari imaju mašine za taj obiman posao, a i uređaje za proveru, da ne bude lažnih novčanica.U završnom računu svako naplaćuje svoj rad. Rodžer Midlton, londonski stručnjak za biznis na Rogu Afrike kaže: „Profesionalni pregovarači, u ime vlasnika broda, dobijaju honorar od oko sto hiljada dolara, advokatima, koji stručno garantuju brodskim kompanijama da neće biti izigrane sleduje tri stotine hiljada dolara.

Aranžmani se, smatra se sa dovoljnom sigurnošću, utvrđuju u Londonu, „kao najpogodnijem mestu i globalnom centru pomorstva”.

Vreće napunjene novcem konačno se avionskim pošiljkama prebacuju do kenijskih luka, odakle se – u pratnji obučenih i naoružanih čuvara – prevoze na otete brodove. Retko se iz helikoptera bacaju na palubu. Posle primopredaje i provere da je pogodba isplaćena u potpunosti, svako odlazi svojim putem. U vodama Adenskog zaliva i Somalija nalaze se ratni brodovi najmanje devet država. Ali njihov ulov nikako nije dovoljan. Američka državna sekretarka Hilari Klinton traži od sveta da „dokrajči zlo gusarenja”. Nikome zasad ne uspeva.

Zanat star više hiljada godina opstaje, prilagođen modernim vremenima. U devetnaestom veku britanski lord Palmerston zalagao se za „udare na osinje gnezdo, ne na pojedine pirate”. Tomas Džeferson, ambasador SAD u Francuskoj pre nego što je postao američki predsednik, sastajao se sa gusarskim izaslanikom. Predsednik Obama izjavljuje da će obaviti posao, ali ne kaže kako. Govori se da je možda potrebno da se osnuje Međunaradoni sud UN, ali sigurno je da more neće biti mirno, dok se ne umire obale. Somalija je osamnaest godina u neprekidnim unutrašnjim krvavim sukobima i bezvlašću, a jedini zakon svakog lokalnog gospodara rata je „politika u kešu”, koja od ribara pravi gusare.