Gusti oblaci od jučerašnje kiše

Dakle: ništa, sem zidića od lovora i obližnjeg drveća, tek da se tom ništa obezbedi jedan sasvim pristojan okvir.

Onda se tokom jutra magla podigne, pojave se brda i grad, a ponekad dugo sve ostane tako, belo i neprozirno, kao danas. Tek negde oko podneva, kad je počela kiša, magla se povukla. Vidim, grad je i dalje tu.

Raspitujem se može li se uopšte do grada, nikom nije jasno šta nove mere podrazumevaju. Nije važno, ne ide mi se po ovom vremenu, a i posla imam preko glave.

Otkako je sve počelo, studenti su mi rasuti po celom svetu. Treba sad to sve povezati. Eno ih u Americi, Kanadi, Rusiji, Ruandi, Južnoj Koreji.

Samo četvoro je ostalo u Firenci, a i s njima je moguć tek virtuelni kontakt. Snimam video poruku: ovde smo svi dobro, Firenca se zasad drži, samo 30-ak zaraženih. Pričajte kako je kod vas.

Petak

Danas sam izašao u grad. Nejasno je šta se sme, a šta ne. Neki formular se popuni, pa se to pokaže policiji ako vas zaustavi, i sad ljudi štampaju čitave svežnjeve toga. Pred samoposlugom red, nema mnogo ljudi ali puštaju samo pet, šest odjednom. Ne čeka mi se.

Ostali su gusti oblaci od jučerašnje kiše, svetlo je meko, gotovo bez senki. Ne iznenadi toliko praznina ulica i trgova koliko saznanje da je stalna, psihički ugrožavajuća gužva ono što se godinama doživljava kao normalnost.

Grad izgleda nestvarno, gotovo neubedljivo, filmske kulise koje samo liče na Firencu. I zaista, na Pjaci dela Sinjorija stoji neki kamion, kamere su postavljene, veliki reflektori čekaju da padne mrak.

A pred kamerama, zna se, stvari se rado lišavaju potrebe da budu istinite. Postavi se kamera pred neku neobičnost i ova odmah postane sasvim obična neistina.

Policija šeta trgom. Dosadno im je. Uglavnom su žene. Ne nose oružje. Jedna telefonom fotografiše trg, druge dve stoje i pričaju, niko me ništa ne pita.

Subota

U zatvorima već danima besne pobune.

U Modeni sedam mrtvih. Zatvori su tempirane bombe. Pobunjeni zatvorenici zahtevaju da se uspostave mere zaštite od epidemiije u neljudskim uslovima pretrpanih ćelija. 60.000 bi za nekoliko sati moglo da oboli. Teško da bi to bio samo njihov problem. U Francuskoj slično.

Neverovatna vest, zabranjena distribucija dezinfekcionih sredstava. Obrazloženje: alkoholni sadržaj zatvorenici koriste za opijanje umesto za pranje ruku. Podsetilo me to na neku morbidnu kolonijalnu anegdotu kojom se ukazuje na urođeni atavizam „divljaka“. Kao što je često slučaj, suština fenomena najtačnije se sagledava na samoj periferiji zbivanja.

Obližnja bakalnica ispostavlja se kao najbolje mesto za kupovinu.

Gotovo da ima sve što mi je potrebno, što nema proglasim za nepotrebno. Uostalom, svi sad pričaju koliko se čovek lako navikne da nečeg nema, traži se u tome neka vrsta zadovoljstva. Koga god da čujem, ni na šta se posebno ne žali, odricanje vidi kao opravdano i korisno. Poneko se hvali najednom stečenim vremenom, konačno može da čita, gleda filmove, posveti se nekom sporednom poslu. Koliko sve to govori o okolnostima epidemije a koliko o nepodnošljivoj svakodnevici uobičajenog života?

Nedelja

Zapravo, nema više nedelje. Struktura radnog i neradnog dana lišena je sadržaja koji bi omogućili da se napravi razlika. Ako ne računam zatvorenu bakalnicu, sve drugo je isto.

Žurim da spremim powerpoint s predavanjem koje sutra šaljem studentima. Odgovaram na mejlove povodom zakazanih skajp-razgovora. Predstojeća dva dana puna su ugovorenih susreta.

Neko mi šalje sliku ljuskavca. Divna životinja. Hodajuća artičoka. Tela prekrivenog slojevitim oklopom, majka nosi mladunče koje se čvrsto drži za njen dugi rep.

Prizor beskrajno nežne bezazlenosti. Čitam u priloženom tekstu da je virus korona na čoveka prešao sa slepog miša, ali ne direktno već putem ove zverke u kojoj je stekao aktuelna svojstva. Ljuskavac je čest artikal na kineskim pijacama, kažu. Od njega se pravi neka vrsta gulaša, kao i supa, a služi se i sa prženim pirinčem. Ugrožena je vrsta, na ivici iščeznuća. Zanemarivanje lepote krhkosti u osnovi je mnogih ljudskih nedaća.

U Srbiji je uvedeno vanredno stanje. Patetični diktator koji se do pre nekoliko dana kliberio i izmotavao okružen jednako duhovitim stručnjacima, sada suznih očiju glumi brigu za stare i nemoćne. U ratu protiv nevidljivog neprijatelja preporučuje pevanje srpskih pesama. To je valjda ostalo još od one rakije.

Ponedeljak

Pitanje gde si postalo je izlišno. Svako zna gde je svako drugi. Uopšte, epidemija funkcioniše kao retko uspešni panoptikon. U pauzi između razgovora sa studentima, sređujem fotografije od poslednje šetnje.

Spušteni šaloni, zatvoreni suncobrani, stolice u baAutor je pisac, viuelni umetnik i predavać na univerzitetskim programima SACi i CAPA u Firencištama restorana naslagane u lancem zaključane gomile.

Trivijalni detalji – ali zanimljivo kako na pustim ulicama stvari za svakodnevnu upotrebu, nekoliko dana netaknute, za tren oka postanu nalik arheološkim iskopinama: ćutljivi predmeti koji svedoče o sada nezamislivom načinu života, ukazuju na neobične osobine civilizacije koja ih je stvarala. Neko je tu prekjuče, ili pre 2000 godina, provodio vreme u ritualu zvanom aperitivo.

Okupljali su se, kažu, u velikom broju i pili pića narandžaste boje iz tankih okruglastih čaša.

Firenca je od 19. veka meta turističkih putovanja.

Po ujedinjenju Italije prošla je kroz sveobuhvatne urbanističke promene, izgrađeni su čitavi trgovi posvećeni pružanju ili primanju pogleda.

Već je tada započeta transformacija od mesta u kom se živi ka mestu koje se gleda. Od početka 90-ih do danas, broj turista koji posećuju grad više puta se udvostručio.

Nikad pre ljudi nisu tako besomučno putovali s jednog na drugi kraj planete, ne bi li videli, sve dok to što treba videti nije postalo od njih samih zagušeno i nepristupačno. Nije li ova epidemija ishod neutažive želje za konzumiranjem pogleda?

Utorak

Gledam vesti iz Srbije, do zuba naoružani vojnici, ili je to policija u maskirnoj uniformi, a jedino što ih preciznije određuje u vremenu i prostoru je činjenica da nose maske protiv zaraze, one što se nigde ne mogu nabaviti.

Čime bi se moglo objasnili njihovo prisustvo i naoružanje sred Beograda u trenutnoj borbi države protiv epidemije?

Možda „neprijatelj“ i nije baš tako nevidljiv, niti je taj na koga se misli. Nižu se nelogičnosti onoga što je zabranjeno i onoga što je dopušteno. Iz svega se jedino jasnim čini da su građani, kao i do sada, prepušteni nasumičnim i protivrečnim odlukama na nivou hira.

Virus je u osnovi glup entitet s jedinom svrhom da se besomučno razmnožava i na kraju ubije domaćina.

Glup i pohlepan kao korupcionaška vlast. A koliko ova vlast i virus govore istim jezikom pokazuje i prva objavljena lista želja jednog režimskog glasnogovornika: zahteva ukidanje društvenih mreža i hapšenje „obmanjivača javnosti“, gore-dole njih pet hiljada.

Nije reč o običnom plašenju političkih protivnika, već o sasvim realnoj pretnji.

Takve reči u početku nikad ne govore visoki predstavnici vlasti, već za to zaduženi bednici. Jednom u vanrednom stanju, teško je poverovati da se režimu neće osladiti totalitarni potencijal epidemije. Uostalom, koja je svrha policijskog časa sem navikavanja na policijski čas? I koja je svrha tog nemuštog „vanrednog stanja“ sem da oduzme sposobnost utvrđivanja granica stvarnosti, anulira prošlost i sve učini opravdanim?

Sreda

Gestovi se menjaju. Ljudi se, čujem, sred pustog centra Firence jedni drugima javljaju na ulici. Dobar dan, dobar dan. Kao na selu. U kraju gde stanujem (uličica gotovo bez saobraćaja) to je sasvim uobičajeno. Obično neka bakica sedi na niskom zidu duž oštre krivine iz koje se ulazi u moj „kvart“.

Taj zidić je granica nepisanih društvenih pravila. Dok prolazite kraj zidića, baka vas pozdravlja. Sretnete li istu bakicu nešto dalje, u širokoj ulici kojom ide autobus, baka vam se neće javiti.

To je tako. Nikad mi to nije bilo sasvim jasno, ali izgleda da je u pitanju intimni doživljaj gustine naseljenosti za koji firentinske bake imaju duboko usađen osećaj.

Danas je u Italiji umrlo 475, obolelo 2.648. U Firenci se broj obolelih udvostručio za nepuna dva dana. I dalje to nije mnogo, nekih tri stotine, ali brojevi rastu uprkos merama koje su na snazi već desetak dana. Na severu, posebno u Lombardiji, gradovi jedva uspevaju da sahrane mrtve, a bolnički kapaciteti odavno su premašeni. Duga kolona vojnih kamiona snimljena je danas u Bergamu. Odvoze tela na kremaciju u razne krajeve Italije.

Prošlog četvrtka, broj umrlih bio je negde oko hiljadu. Sad je utrostručen. U istom periodu nešto je veći, mada ne mnogo, broj zabeleženih ozdravljenja: oko 3800. Najveći uspon epidemije sagledava se, naravno, u zastrašujuće brzom porastu broja zaraženih: od 12.000 pre nedelju dana do 30.000 na današnji dan.

Četvrtak

Danas ne radim ništa. Samoproglašavam nedelju. Kada je nema treba je izmisliti.

Autor je pisac, vizuelni umetnik i predavač na univerzitetskim programima SACi i CAPA u Firenci