Habib

Otac mi je poginuo kada sam imao 16 godina. Neko je pucao na njega jer sam ja tada išao u školu. U našoj provinciji talibanski teroristi ne dozvoljavaju da se ide u školu. Oni žele da im se ljudi priključe u borbi protiv Avganistana i pakistanske vojske, kao i protiv običnih ljudi. Od mene su tražili da im se pridružim, obećavajući da će mi dati sve što mi je potrebno, ali ja sam razumeo da njihova ponuda nije bila iskrena, i da su oni teroristi. Takođe i moja majka bila je protiv toga… Rekao sam im da ne želim da im se priključim i da želim da učim. Zapretili su da ću silom morati da im pristupim. Pošto se regija u kojoj živimo nalazi na granici Avganistana i Pakistana u njoj se nalaze mnoge talibanske grupe – Tehreek Lashkary Islam, Lashkary Tayeba, Lashkary Jangjoo, Tahreky Taliban, Emarat E Islam, Insaruleslam, itd. Zbog svega toga doneo sam odluku da napustim Pakistan… Kada sam došao kući iz Pešuara rekao sam majci da se pripremam za put u Evropu i ona je briznula u plač. Kada su moja sestra i mali brat videli majku da plače i oni su zaplakali.

Prvo sam došao u Pešauar. Odatle mi je krijumčar uzeo kartu za Karači, glavni grad Pakistana, i odatle za Baluchistan Gawader (luka na jugozapadu Pakistana, blizu iranske granice), odakle smo išli motornim čamcem u Iran, 15 izbeglica i dva konduktera. Niko od nas nije imao sigurnosne pojaseve, i veoma smo se plašili mora… Na Iranskoj obali sačekalo nas je već dosta izbeglica, tako da kad smo iskrcali bilo ukupno nas je oko 70 ljudi ukupno. Sve zajedno su nas utrpali u 2 teretna vozila koja nisu bila prevelika tako da smo sedeli jedni drugima na glavama… Kada smo konačno stigli do prvog odredišta, svi smo bili već veoma izgladneli. Niko nam nije davao hranu, niti smo imali mogućnosti da je nabavimo… Jeli smo samo nešto malo biskvita… Zatim su nas vozili još 20 kilometara i odatle smo krenuli da pešačimo narednih 8 sati dok nismo dospeli do sledeće, kuće… Dali smo nešto dolara krijumčarima i tek onda su nam doneli nešto hrane. Sledeću noć pešačili smo 10 sati kroz džunglu, u kojoj smo morali da se zadržimo još neko vreme… Tu smo naišli na gomile leševa, muškaraca, žena, i takođe dece… Bio sam preplašen i plakao sam, svi su bili prestravljeni… Sutradan smo stigli do druge lokacije ugovorene od krijumčara gde nas je čekao prevoz koji nas je dopremio do Teherana. U Teheranu, gde je bila nesnosna vrućina, ostali smo jedan dan i odatle stigli drugim prevozom do blizu granice Turske i Irana, odakle smo do same granice pešačili još 5 sati… Za prelazak granice trebalo nam je još 6 sati, jer je na sve strane bilo mnogo kontrole… Kada smo se dokopali turskog auto-puta pojavila se policija i počela da puca na nas. Svih oko 150 ljudi, koliko nas je tada išlo zajedno, krenuli smo da bežimo prema planinama. Neki ljudi su uhvaćeni, a mi ostali smo nastavili put kroz planine u Tursku. Bilo je strašno vruće, niko nije imao vode. Tada sam po drugi put plakao… Pešačili smo nekih 15 sati, usput smo izgubili neke ljude ljudi koji nisu izdržali i izdahnuli su na putu, žene, deca, muškarci… I na putu je već bilo dosta leševa, ljudskih kostiju… Posle 15 sati hoda stigli smo u prvi grad u Turskoj… Tu smo ostali dva dana… Kada krijumčar uzme pare od izbeglica on sve za njih radi… Mi smo dali novac krijumčaru i ja sam se po prvi put posle 22 dana javio svojoj majci da kažem da sam stigao u Tursku, posle 22 dana… U Turskoj sam ostao 16 meseci. Tamo sam radio, jer mi više nije ostalo novca… Kada sam zaradio 3.000 eura pričao sam sa krijumčarem… On je tražio 3.500 eura, tako da smo napravili dogovor… Rekao sam da sam spreman za put… Dva dana sam ostao u njegovoj kući… Zatim smo stigli na granicu Turske i Bugarske… Bilo nas je 27 muškaraca i dve žene… Hodali smo celu noć i u rano jutro ušli na bugarsku teritoriju… Tada nam je krijumčar rekao da ćemo hodati još 4 naredna dana, iako je prethodno u Istanbulu dogovor bio da ćemo hodati samo 2 sata. Pešačili smo kroz džunglu 10 sati, i onda se na obali gde smo pravili pauzu odjednom pojavila bugarska policija i počela da viče na nas da legnemo na zemlju. Bilo je dva policajca i niko od nas se nije usudio da potrči. Prišli s nam i počeli da pretresaju svakoga ponaosob. Prvo su nam uzeli mobilne telefone, sav novac što smo imali pri sebi, a zatim su zvali pojačanje. Jedan autobus i dva policijska džipa su stigli, nama su naredili da se postrojimo u red i tako su nas uveli u autobus. Odvezli su nas nazad do granice. Na granici su nam oduzeli torbe, skinuli nam odeću, cipele, i sve što smo imali… Ostavili su nas samo u donjem vešu… Onda su počeli da nas tuku… I ostavili su nas tu na granici (sa turske strane), u sred džungle, bez cipela i odeće, samo u donjem vešu… Dva dana smo pešačili smo kroz džunglu bez odeće i obuće. Hranili smo se travom. Pošto nismo imali GPS trebalo nam je nedelju dana da stignemo do prvog mesta u Turskoj… LJudi u Turskoj su nam dali odeću, hranu i sve ostalo… Međutim turska policija nas je sve uhvatila i privela u zatvoreni kamp (kao zatvor) gde smo ostali 12 dana. Posle 12 dana oni puštaju izbeglice u Istanbul. U Istanbulu smo opet smo došli u kuću krijumčara i rekli da idemo ponovo… Posle 5 dana opet smo bili na bugarskoj granici i pešačili kroz džunglu 4 dana. Četvrtog dana policija nas je pronašla u džungli. Kada smo videli policiju počeli smo da bežimo na sve strane… 5 sati smo bežali kroz džunglu i izgubili krijumčara sa GPSom. Tako da je na kraju policija uspela da nas pohvata sve. Opet su nas pretresali, uzeli sve novce, mobilne telefone i hranu. I krenuli su da nas tuku… Bilo je puno policije i svakog su tukli ponaosob. I opet su doterali autobus i vratili nas na tursku granicu, uzeli nam opet odeću, cipele, torbe, sve, i tamo nas ostavili… Opet smo ušli u džunglu bez odeće i cipela i pešačili do prvog turskog grada… Lokalni ljudi su nam opet pomogli, dali hranu, odeću i obezbedili autobus do Istanbula… Ovaj put policija nas nije uhvatila… Otišli smo direktno u kuću krijumčara… I nakon par dana opet smo išli na granicu… I opet smo bili deportovani u Tursku… Tek peti pokušaj je uspeo i uspeo sam da dođem do Sofije… Kada sam stigao u Sofiju krijumčar mi je rekao da sad idemo za Francusku. Tri dana sam bio u njegovoj kući… Hranu nam je davao samo jednom dnevno… Kada je krijumčar dobio novac ostavio me je u centru Sofije i rekao da drugi krijumčar dolazi po mene… Bilo nas je četvorica prijatelja u grupi… Čekali smo 7 sati u džamiji u delu za molitve, ali niko se nije pojavio… Na kraju, u večernjim satima čuvar nam je rekao da se džamija zatvara i da moramo da izađemo. Kada smo izašli, ispred je čekala policija i tražila nam legitimacije. Rekli smo da nemamo dokumenta. Priveli su nas u policijsku stanicu gde smo ostali jedan dan bez hrane. Tamo je bilo još dosta migranata i svi su bili veoma izgladneli. Odatle su nas odveli u zatvoreni kamp (zatvor) i tamo sam ostao 14 dana… Kamp je bio veoma prljav… To nije bilo za ljudska bića, čak ni za životinje… Spavali smo na zemlji bez dušeka i bez prekrivača… Jedne noći jedan od nas je imao dizenteriju… Zvali smo policiju da ga puste do toaleta… Kada su došli počeli su da nas sve tuku i rekli da nema toaleta i da može da vrši nuždu na licu mesta… Takođe nisu puštali da dođu doktori… Ni kada smo se žalili da se pacijenti prebijaju niko nije reagovao… UNHCR takođe radi tamo, ali oni ne rade za ljude… I sve je bilo tako prljavo, i hrana koju smo jeli je užasno smrdela… To nije bilo za ljude… Posle 14 dana su me pustili odatle i prešao sam u otvoreni kamp…

U otvorenom kampu sam bio 17 dana kada mi je moj krijumčar javio da je moj game (ugovoreni prelaz granice u izbegličkom slengu) spreman. Stigao sam u Sofiju i sreo se sa njim. Pitao me je da li sam spreman za istu noć… Rekao sam da sam spreman… U 5 popodne krenuli smo kolima prema granici. Stigli smo tamo za 6 sati i odatle pešačili 4 sata kroz Bugarsku do granice, prešli granicu i pešačili kroz Srbiju još neka 2 kilometra. Tu smo čekali neko vreme da se satanemo sa dva krijumčara, bilo nas je 34 osobe i njih dvojica. Nastavili smo da pešačimo svi zajedno neko vreme, a onda je počela kiša. 8 sati smo hodali po kiši i bili smo potpuno mokri… Dva dana smo išli kroz džunglu da bi došli do ugovorene lokacije. Tu smo ostali jedan dan, dok nije došlo vozilo i sve nas prebacilo do Beograda u kuću drugog krijumčara…. Ti krijumčari su nas tu pretukli i uzeli nam novac i mobilne telefone, jer izgleda da nisu bili plaćeni od glavnih krijumčara… Onda smo morali da zovemo i tražimo da im se plati… Kada su dobili novac, odvodili su nas četvoricu po četvoricu u Infopark kod Železničke stanice. U početku nismo imali ni novca niti mobilne telefone, niti išta za spavanje… Takođe hrana se u to vreme distribuirala za izbeglice jednom dnevno… Jeo sam tu hranu jednom dnevno, jer nisam imao novca… Onda sam zvao svoju majku i počeo da plačem. Rekao sam joj da sam ostao bez para, da jedem jednom dnevno i zamolio je da mi pošalje nešto para… Ona je rekla da sada nema para da mi pošalje… Moja majka, mali brat i sestra žive u kući našeg ujaka koji ih pomaže… Ali, za nedelju dana ona je uspela da sakupi nešto para pošalje mi preko Western Uniona. U Srbiji sam već 7 meseci i nemam dovoljno para da platim krijumčara… Imam dosta poznanika sa kojima sam putovao, koji su danas u raznim evropskim zemljama… Oni su otišli u Evropu preko krijumčara… Danas krijumčari traže 3.000 za prebacivanje do Italije ili Austrije. Pokušavao sam više puta sam da pređem Hrvatsku garnicu, ali me je Hrvatska policija svaki put vraćala… Pokušavao sam i vozom… Ovo je moja životna priča od Pakistana do Srbije.

U Pakistanu sam mislio da ljudi iz Evrope poznaju humanost, ali naša predstava o tome bila je loša… Video sam ljude u Bugarskoj, Hrvatskoj i Mađarskoj, i ništa od humanosti kod njih nisam našao…

Prevod Vahida Ramujkić