Hag po drugi put odbio zahtev Šešelja za ulaganje žalbe na pravosnažnu presudu

U obrazloženju odluke, predsednik Mehanizma Karmel Ađijus (Carmel Agius) konstatovao da statutom i pravilnikom suda nije predviđeno ulaganje žalbe na pravosnažnu presudu koju izrekne apelaciono veće.

Ađijus je podsetio Šešelja da, po pravilima, može zatražiti reviziju presude na osnovu novootkrivenih činjenica, ako ih ima, koje bi mogle pokazati da je presuda bila nepravična.

Na taj pravni lek, Šešelja je, odbijajući njegov prvi zahtev da mu se dozvoli ulaganje žalbe na pravosnažnu presudu, u novembru 2018. uputio i tadašnji predsednik Haškog suda Teodor Meron (Theodor).

Kao primer uspešne revizije, Meron je tada naveo poništavanje pravoznažne presude u procesu bivšem oficiru JNA Veselinu Šljivančaninu, kome je kazna zatim bila umanjena.

U zahtevu da mu se omogući ulaganje žalbe, Šešelj je tvrdio da je nemogućnost ulaganja žalbe „nezamisliva situacija, pogotovo kad se radi o preinačenju oslobađajuće presude“. Osudjujuća presuda koja mu je izrečena je, po Šešelju, stoga „presedan u međunarodnoj krivičnoj praksi“.

Apelaciono veće moglo je, tvrdi Šešelj, ili da mu potvrdi oslobađajuću presudu ili da naloži novo sudjenje. Po lideru radikala, „pravo na žalbu je univerzalno i ne može biti ukinuto“.

U odgovoru na taj Šešeljev zahtev, tužioci su naveli da je presuda apelacionog veća „konačna“ i da statut sudskog Mehanizma, pravnog naslednika Haškog tribunala, ne daje pravo stranama na „ulaganje druge žalbe“, uključujući i situaciju kada je, kao u Šešeljevom slučaju, prvostepena oslobađajuća presuda u žalbenom postupku preinačena u osuđujuću.

Tužilaštvo je naglasilo da je, po statutu suda, moguća samo revizija čitavog postupka, ako su ispunjeni određeni uslovi.

Prvostepenom presudom, Haški tribunal je Šešelja, 31. marta 2016, oslobodio optužbi za zločine nad Hrvatima i Muslimanima u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH, 1991-93.

Šešelj je tada bio oslobođen krivice za progon nesrba na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi; deportaciju i prisilno premeštanje, kao zločine protiv čovečnosti.

Tribunal je tom presudom utvrdio i da Šešelj nije kriv za ubistva, mučenje, okrutno postupanje, bezobzirno razaranje sela ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom, uništavanje verskih objekata i pljačkanje javne ili privatne imovine, kao kršenje zakona i običaja rata.

Delimično usvojivši žalbu tužilaca, apelaciono veće haškog Mehanizma, proglasilo je, 11. aprila 2018, Šešelja krivim za podsticanje i počinjenje progona Hrvata u selu Hrtkovci u Vojvodini, 1992.

Apelaciono veće konstatovalo je da je Šešelj kaznu već odslužio, jer je u pritvoru u Hagu bio od 2003. do 2014. godine.

Veće je, u svim drugim aspektima, odbacilo žalbu tužilaca na prvostepenu presudu kojom je Šešelj bio oslobođen krivice.

Pravosnažnom presudom potvrđeno je da nije postojao udruženi zločinački poduhvat trajnog i nasilnog uklanjanja Muslimana i Hrvata sa velikih delova teritorija Hrvatske i BiH, koje bi bile uključene u novu državu pod srpskom kontrolom. Po optužnici, na čelu tog poduhvata bio je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, a jedan od učesnika bio je Šešelj.

Šešelj je na slobodi u Srbiji od novembra 2014, kada je, odlukom raspravnog veća Haškog tribunala, bio privremeno oslobođen zbog bolesti, pre nego što mu je bila izrečena prvostepena presuda.