Hajmo, gospodo, svi na kazan

Duško Vuković: Zvanični podaci u Srbiji govore negde između 15.000 i 20.000. Ali sigurno ih ima mnogo više jer nema evidencije o radnicima koji rade na crno. Prema podacima Centralnog registra socijalnog osiguranja, u Srbiji je zaposleno 2.200.000 ljudi. Međutim, prema anketi o radnoj snazi taj broj iznosi 2.900.000. Razlika je 700.000. Moja je procena da je ovog trenutka negde oko pola miliona ljudi u Srbiji izgubilo radno mesto.

Sakib Kopić: Govoriću samo o Federaciju BiH. U tom entitetu bez posla je ostalo 28.000 radnika.

Karabeg: Kako se u vreme epidemije poslodavci ponašaju prema radnicima? Koliko znam u Srbiji se prema zaposlenima najgore ponaša rukovodstvo južnokorejske kompanije Jura?

Vuković: Ponašanje kompanije Jura je paradigma ne samo u Srbiji nego i u ovom delu Evrope. Kao sindikalac imam poruku za menadžere Jure i za sve kapitaliste koji misle da su radnici robovi: Nemojte da nas dovodite u situaciju da moramo zbog vas da ratujemo. Hoću da radim, ali hoću svoja prava i zaštitu.

Kopić: Čim je krenula pandemija, naši poslodavci su odmah zakukali i počeli da otpuštaju radnike. A ja se pitam kakvi su to poslodavci koji ne mogu da prebrode dva mjeseca krize. Ali, eto, živimo u takvoj državi. Krivi smo svi mi što to dozvoljavamo. Ne krivim ni političare, ni poslodavce. Krivim građane što se ne dignu, što ne protestuju, što se ne probude.

Vuković: Ne slažem se da nisu krivi političari. Krivi su. Oni su nas doveli u situaciju da jedni na druge ne gledamo kao na radnike, kao na građene. Važnije je ko je Srbin, Bošnjak, Hrvat, Crnogorac, Makedonac. Teg je pretegnuo na stranu kapitala i poslodavaca. Država sve radi da zaštiti privatni kapital i kapitaliste. Zašto onda plaćamo tolike poreze – da pomažemo poslodavcima? A zašto ne pomažemo građanima?

Kopić: Političari rade ono što im mi, narod, dopustimo. A mi smo im dopustili da nas terorišu, da uvedu diktaturu. Da li onda i mi snosimo dio krivice? U BiH ima oko 800.000 radnika i oko 650.000 penzionera. Većina spada u ugrožene kategorije. Niko od njih se ne suprotstavlja. S jedne strane imamo 1.400.000 nezadovoljnih ljudi, a s druge minoran broj političara koji nas terorišu. Znači, mi smo krivi.

Karabeg: Vlada Srbije je uoči nedavnih parlamentarnih izbora svim punoletnim građanima podelila po 100 evra pomoći zbog ekonomske krize izazvane pandemijom. Mnogi su kritikovali tu meru kao kupovinu glasača pred izbore?

Vuković: U pravu su oni koji kažu da je to učinjeno zbog izbora. Predsednik države, predsednik vlade i izvršna vlast po Ustavu Srbije mogu da redistribuiraju pare koje svi mi kroz poreze i doprinose dajemo. Ali to nisu njihove pare. To su naše pare. Poslednje izjave predsednika države da neće biti drugog paketa pomoći zvuče veoma loše. Država treba da obezbedi nadoknadu zaposlenima koji ne mogu da rade i koji su najugroženiji. Moramo da im pomognemo jer su decenijama uplaćivali poreze i doprinose ovoj državi.

Karabeg: Da li je u BiH vlada dala pomoć najugroženijima?

Kopić: Od države, ja to kažem vlastodržaca, nikakvu pomoć nismo dobili. Mjere koje je vlada Federacije BiH poduzela prelamaju se preko leđa najsiromašnijih slojeva društva – preko leđa radnika, penzionera, trudnica. Skresali su sva socijalna davanja. Političari se nisu odrekli ničega, nikakvih naknada za odvojen život, topli obrok, troškove mobitela, iako se sjednice nisu održavale u prostorijama parlamenta. To je sramotno. I ko je za to kriv? Pa, narod. Zato što se ne buni.

Karabeg: Da li su se u Srbiji funkcioneri bilo čega odrekli u vreme krize prouzrokovane epidemijom?

Vuković: Ničega se nisu odrekli. Imaju sigurna primanja, kola, kabinete. Oni su nedodirljivi, imaju imunitet. Prema zvaničnim podacima, žive od 1.000 evra, tvrde nam da niko u Srbiji nema veća primanja od 1.000 evra. A pogledajte kako lepo izgledaju – košulje, mašne, kravate, deca se školuju u privatnim gimnazijama i na stranim fakultetima. I sve to od 1.000 evra. Ma hajte molim vas. Mi smo još u prvobitnoj akumulaciji.

Kopić: Ako je kriza u čitavoj državi onda hajmo, gospodo, svi na kazan. A ne da se sve prelama preko leđa najsiromašnijih.

Vuković: Oni to neće. Stvara se generacija političke elite. Ne znam kako je u BiH, ali ovde u Srbiji se stvara generacija koja je predodređena da se bavi politikom. Izdvajaju se oni koji će biti karijerne diplomate, karijerni političari, karijerni poslanici, karijerni ministri, a ostali su običan narod, puk. Stvaramo generaciju bogatih koja će da kreira politiku u Srbiji.

Kopić: A zašto je to tako? Zato što je politika najisplativije zanimanje. Svi bježe u politiku. Zato što je tamo ogroman novac. Poslanička plata plus raznorazne komisije i naknade – nabere se tu desetak hiljada maraka. A njihov posao je samo da dižu ruku onako kako im kaže njihova politička stranka.

Vuković: U društvu u kome ja živim prosečna plata je između 400 i 500 evra, a potrošačka korpa je 700 evra. To je, znači, neuspešno društvo. Sve ostalo o čemu pričaju je običan politički marketing. Nije to ni marketing. To je propaganda. Društva na Zapadnom Balkanu nisu uspešna društva.

Karabeg: Vi ste, gospodine Kopiću, nedavno rekli da je radnik u vreme pandemije doveden pred izbor grob ili rob?

Kopić: Da. I stojim iza te svoje izjave. Bolje grob nego rob. To je antifašistička parola iz Drugog svjetskog rata. Bolje se boriti pa časno izgubiti život u toj borbi nego služiti ovim vlastima.

Karabeg: Da li je u Srbiji radnik u vreme pandemije stavljen pred izbor grob ili rob?

Vuković: Ne razmišljam u tako ekstremnim kategorijama, ali slažem se da pandemija postavlja takvo pitanje pred svako društvo. Ako političke elite i svet kapitala misle da će kompletnu krizu – i zdravstvenu i ekonomsku – da prebace na teret radnika strašno greše. Završiće na najgori mogući način. Nepoverenjem, gubitkom na izborima, gubitkom preduzeća.