Hakuna matata

Ipak, nikad se u životu nisam toliko nahvatao zime kao u Africi tokom jula i avgusta ove godine. 15 stepeni nije niska temperatura, ali kad u kući nemaš nijedno grejno telo, a uvuče se jeza u kosti pa si non-stop ogrnut nekim ćebetom i nosiš vunene čarape, sve ti se čini da je i hladnije nego što zaista jeste, otud taj moj osećaj da sam se najstrašnije smrzo. Jesmo mi možda na polutaru, ali 1.600 metara nadmorske visine čini svoje.

Ipak, otkako se završila „zima“, vreme je divno… to su inače dve stvari koje svima prvo kažem kad me pitaju kako nam je u Keniji – vreme je divno i ljudi su opušteni. Kenija je mentalna banja nakon Srbije, nema nerviranja, sve je hakuna matata – bez brige na svahiliju. Ovo mi je bilo jasno još prvog dana; kad smo stigli u Najrobi, upali smo u saobraćajnu gužvu, zapravo kolaps, na putu sa aerodroma. Dok sam ja izvirivao kroz prozor i nervirao se što se kolona proteže u nedogled, vozač je ugasio motor, otvorio novine i počeo da čita. Problem koji možeš da rešiš – reši, nerešivom se prilagodi, nerviranje je nepotrebno u oba slučaja.

14. septembar // subota //

Danas je Jom Kipur i pozvani smo na večeru kod prijatelja, koji prekidaju post tačno u 18:31. Zato odlučujemo da ne idemo nigde daleko, odvešćemo Relju u obližnji park, a pre toga ćemo provesti opušteno prepodne u kući. Kuću smo, inače, jedva našli, trebalo nam je dva meseca. Tražili smo da iznajmimo neku manju sa dvorištem i sa tri spavaće sobe – jedna za nas, jedna za dete, a jedna za goste, ali nikako da nađemo nešto što odgovara ovom opisu. U ponudi su uglavnom bile kućerine sa pet-šest i više soba, na tri sprata i sa minijaturnim dvorištima ili pak manje prizemne kuće sa lepim dvorištima, ali građene pre više od pola veka, memljive i u očajnom stanju. U Najrobiju se zida na sve strane, svako ko ima parče zemlje gleda da ga maksimalno iskoristi i dobije što više kvadrata stambenog prostora po aru zemljišta. A mi gledamo da dobijemo što više ari slobodnog prostora za dete koje, nakon Beograda, zaslužuje da provodi vreme napolju.

Na kraju smo uspeli da nađemo kuću koja doduše ima sobu viška (to nam je sad druga gostinska i moja radna soba), veliko zajedničko dvorište i komšiluk pun dece – ujutru samo krenu da utrčavaju u kuću i u Reljinu sobu, a onda sa njim dalje. Posebno smo imali sreće što su nam komšije mahom Kenijci, pripadnici rastuće srednje klase, a ne samo stranci, što ne živimo u tzv. ekspat mehuru, mada u susedstvu ima i stranaca, čisto da ne budemo usamljeni.

15. septembar // nedelja //

Danas je dan za žirafe, slonove i ostale četvoronožne stanovnike Najrobija. Relja, kao i svako dete, voli životinje, pa koristimo svaku priliku da ga vodimo da ih gleda. Ako za vikend ne odemo van grada u neki od nacionalnih parkova, onda bar možemo u gradski nacionalni park koji je na pola sata vožnje od centra. Teoretski pola sata, a u praksi to može da potraje i pola dana. U parku je sirotište za bebe slonove koje su ostale bez majki zbog lovokradica. Lov je u Keniji zabranjen još sedamdesetih godina, ali krivolov zbog slonovače i dalje predstavlja ozbiljan problem. Tačno u 11 krdo beba slonova istrčava iz žbunja i navaljuje na flašice s mlekom, one manje hrane ljudi, a oni malo stariji uspevaju da se posluže sami – zgrabe flašice surlom i saspu mleko u usta. Čuvar nam pokazuje slonove i objašnjava – ovaj tamo je upao u bunar, onome su ubili majku kad je imao dve nedelje i sve tako. Ovo sirotište će biti njihov dom dok ne porastu i ne ojačaju; onda će ih pustiti u divljinu u neki od nacionalnih parkova.

Nedaleko od sirotišta nalazi se Žirafa centar sa platformom na koju možemo da se popnemo da bi bili na istoj visini sa ovim trospratnim životinjama. Odatle možemo da ih hranimo, ali Relji se ne dopada ta ideja. Kada smo prvi put išli tamo, on je hranio žirafu, ali mu je ona liznula ruku svojim dugačkim i hrapavim jezikom, on se na to zgadio i od tada jok, samo ih gleda.

U povratku svraćamo na ručak kod Rolfa, restoran se nalazi na litici i treba preći viseći most preko kanjona da bi se od parkinga stiglo do kafane. Većina gostiju su Kenijci, a od stranaca najviše je Azijaca. Pre svega desetak godina bi gosti bili uglavnom Evropljani, ali to više nije slučaj – svet se promenio.

16. septembar // ponedeljak //

Ispratih dete u obdanište, pa se bacih na posao, treba odgovoriti na imejlove koji su stigli od petka. Tek onda se mogu posvetiti pravom poslu – razvoju softvera – ova korespondencija je kao posao, a ipak nije, čitaš, odgovaraš, prosleđuješ i dok se okreneš, pade mrak.

17. septembar // utorak //

Moja žena se inače opasno cenka. Danas smo svratili na pijacu, jer je ona htela da kupi neke kitenge i batike (kitenge su materijali sa tradicionalnim šarama, a batik su ručno slikane tkanine). Dok smo Relja i ja razgledali neke drvene životinje, ona se upustila u maratonsko cenkanje sa prodavcem. Ovako je tekao njihov razgovor, nakon što je moja žena prepolovila cenu jednog batika i još uvek se žalila da je skup.

Prodavac: Naravno da je skup, ja sam umetnik.

Marija: Svaka čast, ali nisi Pikaso. I ne možeš da prodaješ po njegovoj ceni.

Prodavac: Pikaso je prodavao svoja dela mnogo skuplje samo zato što je zapadnjak.

Marija: Nije to zato što je zapadnjak, nego zato što mu je svako delo jedinstveno, a isti ovakav batik se prodaje dole niz put.

Prodavac: Odakle si ti? Iz Srbije, iz bivše Jugoslavije? Vi tamo bum-bum, zato si ti tako opasna.

Moja žena je stalno na oprezu da je ne prevare, da ne plati nešto skuplje nego što vredi. Ja pokušavam da joj objasnim da smo mi ovde mzungu, te da treba da se uživimo u tu ulogu. Mzungu je svahili reč za belce, u originalu znači „onaj koji luta bez cilja“, savršen opis belaca u Africi. Jeste da mi nismo poreklom iz neke od bivših kolonijalnih sila, ali ne možemo da očekujemo da Kenijci to znaju. Za njih smo mzungu i red je da plaćamo dvostruko, pa i trostruko skuplje, a i to je ništa u poređenju sa onim što je Evropa radila Africi tokom istorije.

18. septembar // sreda //

Sinoć je bila provala oblaka, a jutros je svanuo oblačan i dan. Struje jedva da imamo, mora da je neki dalekovod stradao u oluji. Idemo da kupimo polovni televizor od nekog Ukrajinca koji se seli iz Kenije. Ja idem da proverim u kakvom je stanju, Marija da se iscenka. U kolima listam novine, polovina Dejli nejšna posvećena je svedočenju pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu zaštićenog svedoka nasilja koje je usledilo nakon izbora 2007. Predsednik Kenijata i njegov zamenik Ruto su među optuženima za organizovanje nasilja. Pre dve nedelje je parlament izglasao povlačenje Kenije iz MKS-a, kome je dobrovoljno pristupila pre više od decenije. Čitam detalje svedočenja i nešto razmišljam: otišli smo iz zemlje koja je taman prošla kroz to i doselili se u zemlju gde je to goruća tema.

19. septembar // četvrtak //

Relja se razboleo. Kašlje, kija, ima temperaturu, ne može u obdanište. Ne da mi da pišem, utrčava i vuče me za rukav: „Tata, dođi na Reljinu sobu da napravimo prugu i vijadukt i da ide crna lokomotiva sa zelenim točkovima.“