„Dete može jako da pati, a da to ne bude vidljivo“: Hana Korać iz Vladine radne grupe o predstojećoj proceni đaka posle tragedija u „Ribnikaru“ i Mladenovcu

– Uz pomoć stručnjaka iz Norveške, koji imaju iskustva u radu sa traumama, osmišljen je upitnik koji će se koristiti u pomenutim intervjuima. Deca neće popunjavati upitnik već će pitanja iz njega učenicima čitati obučeni psiholozi koji će sa njima razgovarati, uz prethodno pribavljenu saglasnost roditelja – kaže za Danas Hana Korać, psihološkinja i članica Radne grupe za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih koja je formirana posle tragedije u OŠ „Vladisav Ribnikar“.

Intervju je ponuđen školama koje su direktno pogođene. To su OOŠ “Vladislav Ribnikar”, baletska škola “Lujo Davičo”,muzičke škole “Jospi Slavenski” i „Stanković”, Treća beogradska gimnazija, Gimnazija u Mladenovcu, OŠ “Momčilo Živojinović” (Dubona), OŠ “Vožd Karađorđe” (Vodanj), Ekonomsko-trgovinska škola (Smederevo), Medicinsko-farmakološka škola „Sveta Petka“ (Smederevo), Tehnička škola (Smederevo) i Tekstilno-tehnološko i poljoprivredna škola „Despot Đurađ“ (Smederevo).

– Stupili smo u kontakt sa školama preko školske uprave i već smo zakazali nekoliko sastanaka sa zaposlenima u tim školama koji će nam biti koordinatori jer su oni poznati deci i roditeljima i preko njih će roditelj moći da prijavi dete budući da je neophodna roditeljska saglasnost. Mi ćemo slati u te škole naše stručnjake, psihologe, koji će sa decom obaviti polu-struktuirani intervju, a na osnovu toga kako su deca funkcionisala pre i nakon događaja koji su se desili početkom maja radiće se procena stepena traumatizma. Povratna informacija će biti data samo detetu i njegovim roditeljima, ne i školi – pojašnjava Hana Korać.

Norveška iskustva

Ona kaže da se primena ovog intervjua pokazala kao veoma efikasna u Norveškoj (nakon masovnog ubistva na ostvu Utoja) i da su stručnjaci iz te zemlje koji su nedavno boravili u Srbiji sugerisali da i mi treba da primenimo ovaj instrumet kako bi se pratilo stanje dece.

– Jer dete može jako da pati, a da to ne bude vidljivo. Ovaj intervju nam pomaže da to prepoznamo. U petak ćemo od koordinatora iz nekih škola dobiti spiskove prijavljene dece i naši stručnjaci će odlaziti u škole sledeće nedelje u dogovorenim terminima da obave intervjue. U prethodnom periodu smo na savetima roditelja i na nastavničkim većima pokušali detaljno da objasnimo o čemu je reč. Postoji bojazan i strah roditelja da dozvole deci da obavljaju taj polu-struktuirani intervju, jer se nekad i sami plaše šta će da čuju kao povratnu informaciju. I dalje postoji prilična stigma vezana za našu struku, ljudi se boje da će čuti nešto što ne žele, što je pogrešno, jer, kao što sam rekla, dete može jako dugo da pati pre nego što to postane vidljivo. Zato pokušavamo da preveniramo da neke stvari ne eskaliraju. Drugo, ukoliko kod neke dece postoji razlog da se ojača sistem podrške, porodice neće biti prepuštene same sebi, već ćemo zajedno promisliti o tome koji vid dodatne podrške može da bude najdelotvorniji – kaže naša sagovornica.

Ona dodaje da su im kolege iz Norveške na osnovu svog iskustva skrenule pažnju da se mora imati proaktivan pristup.

– Sugerisali su nam da mi treba da pozivamo ljude i nudimo intervju, a ne da čekamo da se oni nama jave. U Norveškoj je oko 500 ljudi posle Utoje otišlo svojim kućama i bilo je primera da su se neki ljudi javljali šest meseci, godinu, pa čak i tri godine kasnije. Norveški stručnjaci sa kojima smo razgovarali smatraju da je bila njihova greška što nisu odmah svima ponudili pomoć. Ovo je način na koji mi pokušavamo da stupimo u kontakt sa ljudima koji su najviše bili izloženi traumi i da pokušamo da im pomognemo da proces oporavka od traume bude stručno ispraćen i samim tim što bezbolniji – navodi Korać.

Ona napominje i da svi roditelji koji žele da njihovo dete obavi polu-struktuirani intervju sa stručnjakom, a i da nisu đaci direktno pogođenih škola, mogu da dođu u Dečji kulturni centar Beograd (DKCB), Takovska 8, od ponedeljka do petka od 10 do 18 sati.

U tom vremenu radi Psihosocijalno savetovalište koje je namenjeno deci, mladima, roditeljima i nastavnicima, a psihosocijalnu podršku im pružaju stručnjaci koji imaju veliko iskustvo u radu sa osobama koje su preživele traume ili neka teška stanja. Uput i zdravstvena knjižica nisu potrebni.

– Ovu informaciju je važno iznova ponavljati s obzirom na to da mi ljudi i dalje prilaze i govore da vode svoju decu privatno kod stručnjaka zato što nisu upoznati sa informacijom da je podrška stručnjaka dostupna besplatno u DKCB – ističe Korać.

Ko brine o nastavnicima iz „Ribnikara“?

Što se tiče OŠ „Vladislav Ribnikar“, sa učenicima iz odeljenja 8/2 i 8/4 i njihovim roditeljima koji su najdirektnije pogođeni tragedijom se i dalje posebno radi, a u samoj školi su organizovane grupe za nastavnike koje će trajati do 1. oktobra, a po potrebi nastavnika i duže, ističe Korać.

Redakciji Danasa u prethodnom periodu su se javljali pojedini nastavnici iz „Ribnikara“ koji su pitali zašto ne pišemo kako se oni osećaju, ali niko nije bio spreman da o tome javno govori.

Bilo je i nezdovoljstva, pa i ljutnje zbog reagovanja nekih roditelja, zbog njihovih međusobnih razmirica preko medija, objavljivanja neproverenih informacija o sudbini škole….

Upitana kakva je atmosfera u kolektivu „Ribnikara“ Hana Korać kaže da je „reakcija nastavnika onakva kakva je kod ljudi koji su doživeli traumatsko iskustvo“ i da oni ne mogu da se oporave u roku od nekoliko meseci.

Napominje da je to proces koji varira i koji traje, kao i da zavisi od ličnih karakteristika, dostupnosti podrške, porodičnog i šireg socijalnog okruženja. Korać ukazuje da neće svi nakon traumatske reakcije razviti traumu i postraumatski stresni sindrom.

– Svakako ćemo pomno pratiti šta se dešava. Kod svake osobe koja je doživela traumatsko iskustvo ono utiče kako na kognitivno, tako i na emocionalno i socijalno funkcionisanje. Mogu da se jave dekoncentisanost, nemogućnost zadržavanja pažnje, emocionalne reakcije mogu da idu od emocionalne indiferentnosti i do ekstremnih reakcija, hipersenzitivosti na bilo koji zvuk i miris, različite somatske reakcije. Što se tiče socionalnog funkcionisanja javlja se potreba za stabilnosti unutar grupe. S obzirom na to da je prva faza rekonstrukcije škole završena oni su faktički promenili prostor i to dodatno remeti osećaj stabilnosti. Nastavnici su svesni da je to tako moralo, ne spore činjenicu da je trebalo nešto da se uradi po pitanju same škole, ali ljudi koji su trenutno u ranjivom stanju reaguju na svaku promenu i logično je da im ova promena pojačava osećaj nesigurnosti. Novo okruženje prolongira stanje opšte “budnosti” što je jedna od traumatskih reakcija na narušen osećaj bezbednosti – ističe Korać.

Ona ukazuje i da su nastavnici od 3. maja do završetka prošle školske godine u školi bili zbog đaka i da su na njih bili fokusirani.

– Bili su svesni da toj deci predstavljaju objekat stabilnosti zato što su deca za njih vezana. Oni su do juna bili u ulozi nastavnika i brinuli su o učenicima, a tek od kraja juna su mogli sebi da se posvete. Mi smo tada ponudili nastavnicima da krenemo sa grupnim radom od kraja leta, predložili smo im neke aktivnosti u prirodi, poput planinarenja, ali nam se niko nije javio. Možda je trebalo da mi budemo uporniji, da ih zovemo jednom nedeljno i iznova nudimo pomoć, ali kada je u pitanju psihologija i psihijatrija prvo pravilo je saradljivost, dakle, ako treba pomoć da je neko traži, a ne da je mi nudimo jer to može pogrešno da se shvati. U međuvremenu je promenjen prostor, promenjena je i uprava škole i kada je škola ponovo počela sa radom nakon raspusta mi smo ponovo otišli tamo i oni su pristali da krenemo da radimo kroz grupe. Videćemo kako će se stvari odvijati u narednom periodu, pratićemo njihove potrebe i na njih odgovarati. Želimo da im pošaljemo poruku da mislimo na njih i da nisu sami – kaže Korać.

Nisu zaboravljeni ni nastavnici iz svih drugih škola za koje se od oktobra planiraju tribine u Dečjem kulturnom centru, a koje će se održavati jednom ili dva puta mesečno, o svim aktuelnim temama.

Tribine za roditelje

U DKCB je, podsetimo već počela serija tribina za roditelje školske dece. Prva je bila posvećena polasku u školu. Na istu temu stručnjaci su razgovarali sa roditeljima iz Mladenovca, a tada im je sugerisano da postoji potreba da se tribina održi i u Duboni, što će i uslediti 19. septembra,a nedelju dana nakon toga i u Smederevu.

U DKCB-u je u narednom periodu planirano održavanje još sedam susreta sa roditeljima.

O tome kako deca reaguju na traumatske događaje i koji znaci su razlog za brigu biće govora na tribini 18. septembra, a 25. septembra tema će biti „Odvajanje od dece – šta kada dete odbija da se razdvoji od roditelja.

Teme oktobarskih tribina će biti „Kako biti tu i biti podrška kada dete ne želi da priča“ (2. oktobar), „Kako naći balans između prezaštićivanja i osamostaljivanja deteta“ (9. oktobar), „Uticaj vršnjačke grupe – konformizam i nasilje među decom“ (16. oktobar), „Rezilijentnost i kako podsticati snage“ (23. oktobar) i „Saradnja sa školom – šta je korisno, a šta ne“ (30. oktobar).

Nema brzih i lakih rešenja

Sve navedene aktivnosti su deo projekta „Krizna psihosocijalna podrška zajednici“ koji vodi Radna grupa za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih Vlade Republike Srbije.

– Norveški stručnjaci su nam skrenuli pažnju da budemo oprezni i da ne smemo da patologizujemo stanje ljudi koji su doživeli traumu, već da ih dosledno i pažljivo pratimo. Oporavak od traumatskog iskustva je dug i težak proces i ne postoje “laka” i “brza” rešenja. Svaki terapijski pravac ima intervencije koje su prekopotrebne u ovoj situaciji. Stoga, model psihosocijalne podrške podrazumeva razgovor sa stručnim licem tokom kojeg se osnaži pozicija moći i ličnih kapaciteta pojednica za prevladavanje traume. Cilj podrške je da pomogne klijentu da reparira lične resurse koje su poljuljane traumatskim iskustvom kako bi mogao samostalno da nastavi da funkcioniše. Ukoliko sam razgovor nije dovoljan, stručnjaci se konsultuju sa supervizorima i daju povratnu informaciju klijentu gde i kako može da dobije dodatnu pomoć – ističe Hana Korać.

Supervizori koji stoje iza projekta od prvog dana i obavljaju superviziju kako individualnih razgovora, tako i grupnog rada sa decom, roditeljima i nastavnicima su Tijana Mirović, Nevena Čalovska Hercog, Zorica Marić, Desanka Nagulić, Vladimir Borovnica, Radmila Vulić Bojović, Tija Despotović i Ivanka Dunjić.