Hanna Gadomski: Ja sam emigrant koji se nije ni pomerio s mesta

Zaista mislim da to ne umem. Mogu samo da pričam o svom životu, a on je jednostavan. Mnogo volim hleb. Volim ulice grada u kome živim. Volim da se vode s česme napijem iz ruke. I mnogo volim da srećem ljude. To je najveća magija od svih. To je sećanje koje želim da nosim.

***

Poneko zna da sam bila i novinarka, između ostalog. Radila sam na radiju i imala privilegiju da kao urednica i voditeljka jedne noćne emisije razgovaram sa izuzetnim, uglavnom mladim ljudima koji su se bavili najrazličitijim stvarima. Bilo je tu pisaca, pesnika, muzičara, likovnih umetnika, glumaca i reditelja, fotografa… ali i sportista, kuvara, putnika, čak se tu obrela i jedna američka astronautkinja. Otkrivali su mi svoje svetove, neki su me vodili na svoja omiljena mesta, pričali priče i beskrajno sam im zahvalna na poverenju koje su mi ukazali. Zahvalna sam i ljudima u Radio Beogradu koji su me podržali i omogućili da uopšte izvedem nešto takvo.

***

Ipak sam napustila taj posao. Politika se uvukla u sve, pa je stigla i do naših noćnih radijskih druženja. Zar nismo slobodni bar dok sanjamo? Što se mene tiče, o toj slobodi nema pregovora. I tako sam otišla.

***

Ali kuda? U svet. Kao u bajci, da tražim sreću. I znate šta? Ima je. Samo ako pogledamo pažljivije. Priznajem, nisam to oduvek znala.

***

Kada ljudi čuju moje ime i prezime, često me pitaju odakle sam. Ne, nisam Makedonka, moj otac je Poljak. Da li sam rođena ovde? Jesam. Rođena sam u Beogradu, i u to davno vreme moje ime i prezime nisu bili posebno neobični. Oko mene su rasla mnoga deca iz mešovitih brakova i niko se tome nije čudio, jer svi smo bili Jugosloveni.

***

Kada je ta moja domovina nestala i imenom, ja više nisam umela da kažem šta sam po nacionalnosti. Nisam vaspitavana kao Poljakinja, ali ni kao Srpkinja. Sa svojim poreklom bila sam građanka prelepe, raznolike zemlje u kojoj smo slobodno mogli biti sve. Da, ja jesam izgubila jedan deo svog identiteta. I već tada postala neka vrsta emigranta, koji se, čudnovato, nije ni pomerio s mesta.

***

Sećam se jedne predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Zvala se „Rođeni u YU“, sećam se monologa divne Mire Karanović u kome govori da nikad nije uspela da ožali zemlju koju je volela kao dragog čoveka – najvećom, neponovljivom ljubavlju. I kako se u najteža vremena nekako nije ni usuđivala da boluje zbog gubitka te osobe, koja nam je svima pred očima umirala u mukama, jer su se oko nas dešavale strašne ljudske sudbine. I kako je ta predstava možda način da konačno dopusti sebi da tuguje. Plakala sam tada u sali. Posle par godina videla sam Miru u prodavnici. Sačekala sam da izađe, a onda sam joj prišla i rekla koliko mi je značio taj njen monolog. Krenule su nam suze i uhvatile smo se za ruke. Nije bilo mnogo šta da se kaže. Mira mi se zahvalila. Ja se ovde ponovo, svim srcem, zahvaljujem njoj.

***

Beograd iz mog detinjstva je veliki, svetao, siguran dom. Prva četiri razreda osnovne škole provela sam ispod Košutnjaka. Kad nismo bili u učionici, igrali smo se napolju, u šumi. Mislim da nikome nije padalo na pamet da bi bilo kom detetu moglo da se desi nešto loše. Rasla sam bezbrižno i svom snagom upijala bajke. One me prate ceo život. U jednom intervjuu, govoreći o svom životu i porodici, Nabokov je istakao nešto suštinski važno: da je srećno detinjstvo koje je proživeo uz svoje roditelje bilo kao kapital za ostatak života.

***

U šali volim da kažem da je moj maternji jezik srpski, ali da mi je otadžbina Poljska. E pa, svoju otadžbinu sam prvi put videla sa šesnaest godina. I zauvek se zaljubila u nju. Posebno u mazurske šume, u neku utišanost i mekoću koje su postojale i u ljudima, i u ulicama, prirodi, a i samom jeziku… u ogromno, visoko nebo, uvek nežnijih, blažih tonova nego ovo naše, južnije. Progovorila sam poljski za dve nedelje, kao da sam ga nekada davno znala i zaboravila. Nažalost, nisam imala prilike da češće odlazim u svoju drugu domovinu. I nažalost, poljski nikada nije postao moj zaista drugi jezik.

***

Volela sam prirodu otkad znam za sebe. Bube, travke, životinje, posebno kornjače, pa čak i male žabe. U srednjoj školi, tada se to zvalo „usmereno“, izabrala sam biološki smer. Volela sam i da pišem, smišljala sam priče verovatno otkad sam progovorila, ali nikako nisam volela istoriju. Iako danas znam koliko je poznavanje prošlosti važno, u mom biću se zadržalo toliko duboko nepoverenje prema istoriji da često kažem kako u glavi imam jednog malog pekmena, koji, kao u onim prastarim igricama, ide i jede svaku informaciju koja čak i samo podseća na istorijsku. Ima tu još jedan razlog. Istoriju smo učili ne kao priču o prošlim vremenima, nego kao spiskove datuma velikih masovnih ubijanja, bitaka, ratova, pogroma, krvoprolića i s njima povezanih političkih poteza. Nasilje me je duboko odbijalo, a istoriju su gotovo po pravilu više voleli dečaci, koji su se ionako stalno igrali ratova.

***

Onda je rat došao i u moj dom, koji je bio moja zemlja. Priznajem vam i ovo, do dana današnjeg nisam uspela da shvatim zašto se to desilo. Prosto ne razumem. Uzalud biste mi pričali o svim razlozima, motivima, okolnostima, interesima, o istoriji (kojoj ionako ne verujem), duboko u srcu ja ne razumem. Zašto bi bilo ko poželeo da uništi svoju kuću, da povredi ljude s kojima je do malopre sedeo u dvorištu, na čija je vrata mogao da uđe bez kucanja, da sedne i popije kafu, odgleda utakmicu, proslavi rođendan. Shvatam ja da u nama, ljudskim bićima, strahovi i bes umeju da nadjačaju i sam nagon za životom. Ali kako onda smemo da budemo toliko arogantni, ma i na tren, da pomislimo kako smo nešto posebno, nešto više od gladnog vuka, medveda, ajkule? Naravno, ovo je retoričko pitanje. Ipak nisam dete.

***

No, jedan deo mene, koji jeste dete koje se igra i koje je preživelo do danas, iznad svega voli da mašta. I voli da piše. Veruje u magiju, i otkrilo je da se magija dešava s pisanjem. Parafraziraću jednu šalu, pa ću reći da ja ne verujem u bajke, isto kao što neko ne veruje u poštara. Jer zna da poštar postoji. Tako ja znam da su bajke istinite, samo ne na doslovnom nivou. Bajke su duboki, tajanstveni, lekoviti putokazi, kao i dobra poezija, i prava umetnost uopšte.

***

Radeći godinama s decom, otkrila sam da najviše uživam kad im pričam bajke. Izmišljala sam ih svaki put, na licu mesta. Rad sa decom, bajke i radost koju sam osećala u tom svetu pomogli su mi da ne završim studije filozofije. Ionako su se moji studentski dani već previše otegli i bilo mi je sasvim jasno da sebe ne vidim u beskonačnim, suvoparnim, intelektualnim raspravama. Molim vas da me ne shvatite pogrešno, i dan-danas veoma volim da razgovaram o filozofskim temama, samo ne na akademski način. Jedan od tih drugačijih načina upravo su bajke, koje dotiču ne samo pravu decu nego i decu skrivenu u odraslima. Verujem da svi uživamo makar u malim čudima, a svakako smo svi pripovedači, to je naša priroda. Ja sam izabrala da krenem tim putem, za pričama.

***

U želji da svoja raznolika iskustva s pripovedanjem, koja sam stekla preko dramskih radionica, glume, pisanja, prevođenja, kopirajtinga, uložim u nešto što će biti lepo i korisno upravo za decu, nekako sam stigla i do Radio Beograda. U Redakciji programa za decu i mlade provela sam godinu i po dana, upoznala kolege i način funkcionisanja te velike medijske kuće, imala priliku da sretnem nekolicinu naših dečjih pisaca, predivnih ljudi koji su svi sačuvali u sebi toplinu, neposrednost i nešto iskreno dečje – i još mnoge druge neobične, izuzetne ljude. Ali ja sam želela da učinim nešto više. I taman kad sam već htela da odem s radija, ponudili su mi da vodim jednu noćnu emisiju za mlade.

***

Ta noćna emisija na Radio Beogradu 1 promenila mi je život, sada to mirno mogu da kažem. Zahvaljujući njoj otkrila sam svet za koji pre toga nisam znala da postoji. O ljudima koje sam srela tokom pet godina koliko sam pripremala tu emisiju, o svim dešavanjima kojima sam prisustvovala, o svemu što sam saznala, ne bih mogla da vam ispričam ni u debelom romanu. Ponovo, zašto sam otišla? Zato što iznad svega poštujem slobodu. Slobodu govora, misli, kreativnosti, slobodu da budemo to što jesmo.

***

Tih pet godina bilo je ispunjeno neprekidnim istraživanjem. Brzim, intenzivnim životom u neverovatno bogatom i plodnom svetu ideja, stvaralaštva, entuzijazma, razmene, nadahnuća… Uverena sam, i to kažem po ko zna koji put, da malo ko na svetu u ovom trenutku ima takvu koncentraciju kreativnosti kao mi ovde. Ne samo u Beogradu. A kada sam svog poslednjeg dana u Radio Beogradu izašla na glavna vrata, stupila sam u slobodu da nastavim da istražujem. Znala sam da negde postoji mesto za mene, možda i ne jedno. Jer sam videla koliko smo u stvari bogati.

***

Za mene bogatstvo nije, ako je ikada i bilo, nešto što se meri novcem. Bogatstvo je imati s kim da se smeješ, popušiš cigaretu, popiješ kafu, imati nekog koga ćeš pitati za savet, poveriti mu svoju brigu ili tajnu… Bogatstvo je kad s nekim radosno radiš, kad te kod kuće dočekaju neke radosne oči, bogatstvo je imati vremena da ponekad čak i ne radiš ništa.

***

Za mene bogatstvo je kada me je jedna devojčica od četiri ili pet godina, pošto sam prvi put došla u njen vrtić da menjam nastavnicu engleskog koja se razbolela, odjednom zagrlila i rekla: „Ja te volim!“ I naravno, potpuno me raznežila. Negde pred kraj časa ponovo me je zagrlila: „Ali ja te volim! Kako sam te zaboravila?“ „Nisi me zaboravila“, rekla sam. „Prvi put sam danas kod vas.“

***

Za mene bogatstvo su svitanja na putu do posla u fabrici. Zimi sam izlazila u noć, a onda bi jednog jutra ptice počele da cvrkuću u crnim krošnjama najavljujući zoru. Hodala sam ka stanici pustim ulicama, koračala posred kolovoza i, kao retko kad, osećala se potpuno slobodno. Jedno vreme, dok sam čitala knjigu „Tajni život drveća“ Petera Volebena, u sebi sam pozdravljala svako drvo u drvoredu pored koga sam prolazila. Razmišljala sam o prirodi, koliko je čudesna, koliko smo mi mali i smešni u poređenju s njom, a koliko je povređujemo.

***

Bogatstvo je mesec koji sija s vedrog neba. Kako se bliži proleće i nebo postaje svetlije, kontrast između tamnih obrisa krovova i krošnji i gore, u visini, nijansi plavetnila s blistavim, oštrim srpom meseca toliko je magičan da sam često zastajala i kamerom mobilnog telefona pokušavala da sačuvam te trenutke.

***

Bogatstvo je to što je jedna starija gospođa svakog jutra u isto vreme izlazila iz svoje kuće i hranila okolne mačke. „Garo! Garo!“, zvala je nekog mačora preko gvozdene ograde. „Dobro jutro!“, rekla bih joj u prolazu. „Dobro jutro!“, odgovarala je ljubazno, raspevano.

***

Bogatstvo je miris tek pečenog hleba koji bi me zapahnuo iz pekare na uglu. Jednom sam videla mladu ženu s prelepim, širokim osmehom kako ispred otvorenih vrata pekare mrvicama hrani golubove. A jednog jutra sam zatekla vrapca kako strpljivo čeka ispred istih tih vrata. Pažljivo sam ga zaobišla. Nije se uplašio.

***

Bogatstvo su zvezde iznad mene, oblaci svih nijansi ružičaste, narandžaste i zlatne, velika duga koja me je jednom dočekala iznad stanice na auto-putu. Bogatstvo je vetar koji kao da se nekako u isto vreme, pred izlazak sunca, sasvim umiri, kao da cela priroda zaustavlja dah, pre nego što se ukažu prvi zraci, svečana najava dana.

***

Bogatstvo je gomila šargarepe, krastavca i tikvica koje sam rendala u kineskom restoranu. Mešaju se u ogromnom lavoru i mirišu, ah, kako samo mirišu! Na leto, na svežu travu, na jutarnju livadu pod suncem! Bogatstvo je kada me je, pošto je buknula pandemija i svi ugostiteljski objekti bili pozatvarani, koleginica iz istog tog kineskog restorana pozvala telefonom i pitala da li mi treba pomoć. „Molim te“, rekla je, „nemoj da oklevaš da se javiš ako ti zatreba novac.“ Duboko me je dirnula.

***

Bogatstvo je moja koleginica iz fabrike s kojom sam, dok smo radile zajedno, razgovarala o svemu i svačemu. Dok su ruke same dozirale i pakovale gotove proizvode, mi smo, kao Šeherezade, nizale priče: svoje životne, ili filmske, iz knjiga, ljubavne, svakodnevne, sa bivših poslova, neobične, mudre, smešne, svakakve. Vreme bi nam proletelo, burad ili tankovi se praznili, a magacioneri jednu za drugom odvozili palete s naslaganim kutijama. Bogatstvo su i ostale koleginice koje su me strpljivo podučavale u početku, koje su mi pomagale, s kojima sam delila i umor i ponos zbog dobro obavljenog posla.

***

Bogatstvo su mlada šefica i takođe mlada direktorka proizvodnje, dve žene kojima se neizmerno divim. Sposobne, brze, efikasne i iznad svega kompetentne, pri tom uvek ljubazne, uvek spremne da pomognu i reše svaki problem koji iskrsne. Osećala sam ogroman ponos što su takve, što ih imamo, što su žene koje po svojim ljudskim i profesionalnim kvalitetima čak prevazilaze većinu svojih muških kolega. Dok ovo pišem, po ko zna koji put mi naviru suze. Jer duboko verujem da sa takvim, izuzetnim mladim ženama mi imamo budućnost.

***

Bogatstvo je kada ožednim i mrzi me da uzmem čašu, pa se samo nagnem pod česmu i iz ruke napijem hladne vode. Sećam se i danas plastičnih čaša na rasklapanje koje smo kao deca nosili u školu i na rekreativne nastave upravo da ne bismo pili iz ruke. Ali koliko ćemo još imati tu slobodu da izaberemo između čaše i ruke? Ako voda iz česme više ne bude mogla da se pije.

***

Iznad svega, bogatstvo je moj već odrasli, hrabri i mudri sin.

***

Ne zamerite što pišem o svemu ovome. Zahvalna sam što ipak nisam negde daleko. Svakog jutra, u zoru, mesecima sam se iznova zaljubljivala u ove ulice, krošnje, nebo, svetlost, ptice… Svaki dan, godinama, uvek se iznova zaljubljujem u ljude koje srećem, u njihovu dobrotu, nekad laku, nekad tešku, u njihov smeh, u njihovu komplikovanost, u njihove priče. Prihvatila sam da sam već više od pola veka u istom gradu, a promenile su se države u kojima sam živela, promenio se ceo svet. Prihvatila sam da ovaj grad oko mene jednostavno posmatram drugačijim očima.

***

Ne žalim za prošlošću. Ona za mene nije jedna. Čini mi se da sam živela više života. Ali sve je to bilo davno. A ovo sada iznova zaslužuje da se sećam. Ovaj svet, ovi ljudi. Samo me boli pomisao da tako lako možemo da proćerdamo, da izgubimo čitav kosmos lepote koja nas okružuje. Pre no što nam sve to oduzmu, pre nego što ponovo izgubimo svoju zemlju, pitam još jednom: Šta je stvarno važno?

O sagovornici

Hanna Gadomski rođena je 1967. u Beogradu. Studirala je filozofiju, radila sa decom i za decu, u pozorištu, školama i vrtićima, na radiju i televiziji, i kao saradnica više časopisa za decu. Bavila se prevođenjem, lekturom, advertajzingom, novinarstvom, glumom… Radila u proizvodnom pogonu i kao pomoćna radnica u kuhinjama više restorana. Objavljene knjige: Akapela, BKG, 2021 (roman), Maternji jezik, No Rules, 2020 (novela), Malo drvo, BKG, 2020 (poezija), Maternji jezik, BKG, 2020 (novela), Olovka, BKG, 2017 (poezija), Mračac, Zavod za udžbenike, 2007 (slikovnica), Priče za čitanje i bojenje (sa D. Petrović i T. Papić), Dosije, 2004. Živi i radi u Beogradu.