Hapšenje preozbiljnog navijača i olimpijsko prepucavanje preko Lamanša

Esli Gil-Web, pak, stanovnik Lidsa i otac dvoje dece, postao je preko noći popularan gotovo kao i Jusein Bolt, kome je neposredno pred trku na sto metara provokativno, direktno i glasno, pijan, iz prvog reda, dobacivao da neće pobediti, da bi potom ubacio flašu piva na stazu, nekoliko metara od takmičara, pred sam start. Holandska džudo reprezentativka, koja je stajala kraj njega, nije izdržala, i udarila je Ešlija nekoliko puta zbog ubačene flaše i njenog pokvarenog užitka posmatranja trke. Esli Gil-Web je odmah udaljen za stadiona i odveden u policiju. Pojavio se sutradan u sudu, sa majicom na kojoj je pisalo Veni, Vidi, Vino, a branio pred sudijom izjavom da on nije bacio pomenutu flašu piva.

Moj prijatelj, ugledni lekar otmenih manira koji živi u Engleskoj dvadeset godina, sedeo je tokom vaterpolo meča Australija – Srbija kraj sredovečnog, australijskog para. Pre samog meča razgovarali su dugo, toplo i duhovito, objasnio im je da živi u Engleskoj, a da je poreklom Beograđanin, oni su ga pitali o prilikama u Srbiji, nudili hranom koju su doneli i rekli kako znaju da će za Australiju to biti poslednji meč na Olimpijadi. Međutim, kako je meč odmicao, a Australija povela neočekivano i sa tri gola razlike, tako su svi postali fokusirani samo na igru. Prestao je svaki razgovor, a na nuđenje hrane niko nije ni pomislio. Nekoliko puta pred kraj meča, kada je sportska tenzija splasla, moj prijatelj je prema australijskom paru upućivao prijateljske poglede, želeo da se rukuje sa njima na kraju, ali su oni otišli bez pozdrava, možda oneraspoloženi ne samo ishodom meča, za koji su pomislili da će biti drugačiji. Pitao sam prijatelja da li je bio odveć bucan, on kaže da svakako nije bio nepristojan, da jeste skakao sa stolice i gledao vaterpolo onako kako se taj sport gleda u Srbiji, što je očigledno drugačije od australijskih navika koje su bliže pozorišnim.

Ali, Olimpijada i jeste bogatstvo kulturnih razlika i navika, u koje spadaju i različite navike u domenu navijanja na borilištima. To je kao kada biste po ponašanju upoređivali taksiste u Londonu, Rimu ili Istanbulu. Ne shvatiti to znači ne razumeti suštinu olimpijske pozornice u kojoj ne postoje dominantne ili idealne kulturne forme ponašanja i, zapravo, znači biti gubitnik unapred. Naravno, u te kulturne razlike ne spadaju incidenti poput onog Gil-Weba, koji, pak, raspršuje priče o nadmoćnoj britanskoj navijačkoj otmenosti, niti spada sramotno rasističko skandiranje litvanskih košarkaških navijača, koje pokazuje da istočnoevropske zemlje još uvek kaskaju u pogledu borbe protiv rasizma na sportskim terenima i oko njih.

A da navijači i navijanje jesu stvar od nacionalnog značaja, ili se takav značaj medijski proizvodi, pokazuje tihi sukob između Velike Britanije i Francuske oko rezultata na Olimpijskim igrama, koji očigledno utiču na stanje nacionalnog ponosa sa obe strane Lamanša. Najpre je Fransoa Oland, predsednik Francuske, u prvoj nedelji Olimpijskih igara kada su rezultati francuskih sportista bili neuporedivo bolji od britanskih, slavodobitnički odapeo pakosnu žaoku sa komentarom da su Britanci u Londonu prostrli crveni tepih za uspehe francuskih sportista. Potom je druga nedelja donela velike uspehe britanskih sportista koji su dospeli na treće mesto po ukupnom broju medalja, a britanska štampa je sa zadovoljstvom požurila da podseti predsednika Olanda na njegove reči. Na kružnim biciklističkim trkama na velodromu, Britanci su ostvarili nezabeleženu dominaciju odnevši sedam od deset titula, pa su francuski novinari počeli da govore da iza takvog uspeha stoji neka vrsta podvale, verovatno u konstrukciji bicikala. Kada je premijer Dejvid Kameron pre dva dana dao intervju francuskoj televiziji, on je direktno bio upitan o „velodromskoj prevari“, na šta je odgovorio da bi Francuzi trebalo da znaju magičnu formulu s obzirom na to da oni proizvode Mavic bicikle koje voze i Britanci i da je magija u okretanju pedala, a ne u samom biciklu. Domaćoj javnosti je, pak, premijer Kameron preneo svoj lični utisak, da je ovaj tihi rat oko Olimpijskih igara, zapravo, započeo još sa pobedom Bradli Vigana na Tur De Fransu i da je mnoštvo britanskih zastava na Jelisejskim poljima bilo naprosto previše za Francuze.

U tom naraslom sportskom francusko-engleskom kolektivnom animozitetu, setih se Kišovog eseja o nacionalizmu i Francuzu Zilu, koji ne voli Engleze: „Nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju“. Naravno, Žil ima „svoga brata rođenog“ preko puta kanala, sa istovetnim pogledima na svet, koji jednako strasno ne voli Francuze.

Rezultati naših sportista su ispod očekivanja i pošteđeni smo, sva je prilika, poplave nekritičkog patriotizma dok svakodnevni život u Srbiji kleca pred realnim teškoćama. Ali, dobro je znati da taj nekritički i ponekad stupidni sportski nacionalizam nije nikakav balkanski ekskluzivitet, da on i te kako obitava i u takozvanim velikim nacijama, velikih kultura i „otmenih“ navijačkih navika.