Haške presude : Višak emocija i manjak pravde

Naime, Haški tribunal je proteklih godina kroz presude najvišim političkim, vojnim i policijskim zvaničnicima zemalja bivše socijalističke Jugoslavije – Srbije, Hrvatske i BiH, utvrdio da se u BiH i Hrvatskoj vodio građanski rat i to bez inostranog mešanja, odnosno bez vojnog i policijskog mešanja Srbije. Sud je u svojim presudama učešće Srbije u ovim sukobima potpuno odbacio, izuzev paravojnih formacija koje jesu dolazile iz Srbije, ali su one delovale u okviru regularnih snaga Vojske Republike Srpske.

Da Tribunal u sadejstvu sa Međunarodnim sudom pravde u Hagu „radi“ na projektu odstranjivanja odgovornosti Srbije za mešanje u rat u Bosni bilo je jasno kroz dve presude Tribunala – generalu Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću i šefovima DB-a Srbije Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću. U oba predmeta izrečene su oslobađajuće presude u prvom stepenu, s tim što je slučaj protiv Stanišića i Simatovića pao u žalbenom postupku, pa im se sada iznova sudi, ovaj put pred Mehanizmom za krivične sudove. Presuda Perišiću potvrđena je u žalbenom postupku, pa je on potpuno slobodan.

Te presude je cementirao Međunarodni sud pravde u Hagu kroz dva postupka – po tužbi BiH protiv Srbije za genocid i Hrvatske protiv Srbije i kontratužbi Srbije protiv Hrvatske, takođe za genocid. Pošto su za Međunarodni sud pravde, pred kojim su se vodili ovi decenijski sporovi bivših jugoslovenskih država, jedini izvor sudske prakse presude koje su donete baš pred Haškim tribunalom, ili preciznije Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, jasno je bilo da će biti uzeti kao ključni elementi odlučivanja u ovim komplikovanim predmetima.

I Haški tribunal i Međunarodni sud pravde rekli su da su u sukobu u BiH učestvovale Vojska Republike Srpske, Armija BiH i Hrvatska vojska (HVO), da su sve strane činile zločine, ali da je samo VRS počinila genocid i da nije bilo mešanja Srbije u rat u BiH. Prema odluci Međunarodnog suda pravde, VRS jeste počinila genocid na oko 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka u Srebrenici, a „SR Jugoslavija nije ništa preduzela da spreči genocid u Srebrenici, uprkos saznanjima koje su vlasti u Beogradu imale“, pošto je srpsko rukovodstvo imalo veliki uticaj na vojno i političko rukovodstvo RS.

Praktično, Haški tribunal je na neki način vezao ruke, namerno ili ne, Međunarodnom sudu pravde u svim spornim predmetima u kojima se utvrđivao genocid. Samo je kao genocid okarakterisan onaj u Srebrenici koji su nad bosanskim muslimanima počinile snage Vojske Republike Srpske sa generalom Ratkom Mladićem na čelu jula 1995. Za genocid u Srebrenici nad bosanskim muslimanima do danas su na višedecenijske kazne osuđeni načelnik bezbednosti Drinskog korpusa VRS Vujadin Popović i načelnik Glavnog štaba VRS Ljubiša Beara (doživotna kazna), zatim general Zdravko Tolimir, pomoćnik Ratka Mladića za obaveštajno-bezbednosne poslove u Glavnom štabu VRS (osuđen na doživotnu kaznu, ali je nedavno preminuo), bivši komandant Drinskog korpusa VRS Radislav Krstić (35 godina), načelnik bezbednosti Zvorničke brigade VRS Drago Nikolić (35 godina), zatim Radivoje Miletić, načelnik za operativno-nastavne poslove Glavnog štaba VRS (18 godina), komandant Zvorničke brigade VRS Vinko Pandurević (13 godina) i Ljubomir Borovčanin, šef policijskih snaga koje su učestvovale u srebreničkoj operaciji VRS (17 godina), dok je Milan Gvero, pomoćnik Ratka Mladića za moral i verska pitanja, osuđen na pet godina zatvora.

Protekle sedmice za genocid nad 5.115 srebreničkih muškaraca i dečaka, kako je utvrdio sud, na 40 godina zatvora osuđen je Radovan Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske, a po svemu sudeći daleko teža kazna preti generalu Ratku Mladiću, načelniku Glavnog štaba VRS, koji je lično učestvovao u srebreničkoj operaciji.

Osim pooštravanja odnosa između Srbije i BiH koje je izazvala presuda Karadžiću, dodatno je to uradilo i oslobađanje Šešelja, pa se sada celoj gunguli protiv Tribunala priključila i Hrvatska i samo još više razjarila i ovako očajne odnose Beograda i Zagreba.

A na presudi Karadžiću u sudnici Tribunala koja je bila ispunjena do poslednjeg mesta (ukupno 90 osoba), uglavnom žrtvama i predstavnicima njihovih udruženja, ali i predstavnicima diplomatskog kora, jedina reakcija pre izricanja presude bilo je dobacivanje da je „Karadžić najveći krvnik“. Na to nije reagovao Karadžićev brat Luka, ali jeste sudska straža, pa je pročitano upozorenje da će svako ko remeti red biti udaljen iz publike. Inače, dramatično hapšenje Florans Artman, bivše portparolke nekadašnje glavne tužiteljke Tribunala Karle del Ponte, pretilo je da baci u zasenak presudu Karadžiću za genocid u Srebrenici i trogodišnju opsadu Sarajeva, ali je nezadovoljstvo koje je presuda na 40 godina izazvala kod predstavnika udruženja žrtava ipak prevladalo. Rečeno je mnogo ružnih stvari o sudijama i Tribunalu, jer po njima je ova presuda blaga kazna za nekoga ko je, prema Direktivi broj 7, direktno naredio fizičku likvidaciju muslimana Srebrenice.

Sudeći po presudama Haškog tribunala regionalna stabilnost na Balkanu je izgleda bila prevashodni cilj suđenja u tom međunarodnom sudu Ujedinjenih nacija, uspostavljenom davne 1993. godine, dok je pravda za mnogobrojne žrtve ratnih zločina izgleda pala u treći plan. A za to što do regionalne stabilnosti nikako ne dolazi ni 25 godina od početka sukoba u bivšoj Jugoslaviji, odnosno 20 godina od završetka neprijateljstava, nije odgovoran samo Tribunal već i regionalni političari koji svakako neće učiniti napor da omoguće svojim stanovnicima da ratnu prošlost ostave iza sebe. Jer u svim zemljama se tvrdi da su bili žrtve ovih drugih. Ovako, BiH će imati priliku da do februara 2017. prikupi nove dokaze o učešću Srbije u genocidu u Srebrenici i u brojnim ratnim zločinima, ukoliko želi da izvrši reviziju tužbe protiv Srbije. Za Hrvatsku taj rok je sada daleko duži – februar 2025. ali i oni će svakako pokušati da prikupe nove dokaze protiv Srbije, pošto su i oni nezadovoljni.

Poruka međunarodnih sudova je da Hrvatska, BiH i Srbija treba da ostave prošlost iza sebe i da počnu saradnju od nule, tačno tamo gde su i bili proteklih 25 godina od raspada socijalističke Jugoslavije. Jer Srbi, Hrvati i narodi u BiH će morati da nastave da žive jedni pored drugih, ma koliko se to njima ne sviđalo. Činjenica je da ceo Balkan pati od viška istorije, strasti i emocija i manjka pravde. I to se neće menjati… Ipak, nekažnjivošću zločin se podstiče i preti da se ponovo pretvori u novi sukob, odnosno da ovo što se danas dešava sa oslobađajućim presudama bude samo osnova i uvod u novi masakr… Pošto je očito da priučeni nazovi političari brojnih propalih nacionalnih projekata nisu u stanju da se izdignu iznad priproste nacionalne retorike i da poguraju svoje narode ka pomirenju i u pravcu napretka. Jer, kada bi odustali od toga bilo bi potpuno jasno kakve su ništarije vodile čitave države i narode u propast.

Pritiskanje po ranama žrtava ovim nazovi političarima na kratak rok donosi poene, ali dugoročno gledano samo doprinosi još većem udaljavanju naroda Balkana. A to im je izgleda i cilj. Jer žrtve su se odavno izmirile.