Haški tužilac dokazivao da su Stanišić i Simatović komandovali operacijom u zapadnoj Bosni

Stanišić (69), tadašnji načelnik Službe državne bezbednosti (SDB Srbije), i njegov specijalni savetnik Simatović (69) optuženi su za progon, ubistva, prisilno premeštanje i deportaciju Hrvata i Muslimana u Hrvatskoj i BiH, 1991-95. Po optužnici, mnoge od tih zločina počinile su „crvene beretke“, koje su bile jedinica SDB Srbije.

„Crvene beretke“ su, 1994-95, u operaciji „Pauk“ ratovale u Cazinskoj Krajini na strani pobunjenog muslimanskog lidera Fikretu Abdiću protiv Petog korpusa Armije BiH.

Zajedno sa snagama Republike Srpske Krajine (RSK), pripadnici Jedinice za antiteroristička dejstva (JATD) SDB Srbije pomogle su tada Abdiću, lideru samoproglašene Autonomne oblasti Zapadna Bosna, da od Armije BiH ponovo preuzme vlast u Velikoj Kladuši.

Tužioci tvrde da su tom operacijom upravljali optuženi Stanišić i Simatović koji su bili u štabu „Pauka“ na Petrovoj Gori u RSK, odnosno u Hrvatskoj.

Penzionisani pukovnik Vojske Jugoslavije Mladen Karan je, svedočeći u Simatovićevu odbranu, to negirao. Karan je, za vreme operacije „Pauk“, kao bezbednosni oficir bio na službi u vojsci RSK.

U glavnom iskazu, prethodna dva dana, Karan je svedočio da je Simatović u štabu operacije „Pauk“ bio isključivo radi uspostavljanja sistema za elektronsko prisluškivanje Armije BiH.

Po svedoku, komandant te operacije bio je general vojske RSK Mile Novaković.

Tokom unakrsnog ispitivanja, tužilac Edvard Ruso (Edward Russo) predočio je svedoku izvod iz ratnog dnevnika operacije „Pauk“, po kojem je general Novaković „išao na referisanje kod Frenkija“, zajedno s pripadnicima SDB Srbije Miloradom Ulemekom-Legijom i Radojicom Božovićem, koji su komandovali taktičkim grupama.

Svedok Karan prokomentarisao je da to ne znači da je Simatović bio nadredjen generalu Novakoviću. „Može značiti da su išli kod Frenkija zato što je imao bolje prostorije“, sugerisao je Karan.

Na ponovljeno pitanje tužioca zašto bi general Novaković, Ulemek i Božović išli „na referisanje kod Frenkija“, Karan je odgovorio da, u vojnoj terminologiji, „referisanje znači analizu zbivanja u borbenim dejstvima prethodnog dana“.

Da su ključnu ulogu u planiranju i izvodjenju operacije „Pauk“ odigrali optuženi Stanišić i Simatović, po nalogu tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, tužilac Ruso dokazivao je i ratnim beleškama komandanta Vojske Republike Srpske, generala Ratka Mladića.

Ruso je citirao Mladićev zapis sa sastanka s Miloševićem i Stanišićem, iz novembra 1994., po kojem je Milošević kazao da „Fikret Abdić mora pobediti“ u medjumuslimanskom sukobu i da mu srpske snage moraju pomoći.

Iz Mladićevih beleški tužilac je citirao Stanišićeve reči da „Abdić ima 4.000 ljudi, a mi ćemo mu pomoći sa 300-400 ljudi“.

„Naš cilj je da uđemo u Veliku Kladušu i postavimo Abdića“ na vlast, kazao je tada Stanišić, po citiranim Mladićevim beleškama. U tom cilju, neophodno je „napraviti zajedničku komandu i preuzeti kampove“ za obuku, kazao je šef SDB Srbije.

Mladić je zapisao i Miloševićev nalog: „Neka to preuzmu Jovicini ljudi“.

Stanišić je, po istom izvoru, potom rekao da će „na formiranje komande ići naš Simatović“.

Svedok Karan kazao je potom da komanda operacije „Pauk“ nije imala nikakve logore za obuku, nego da su „Legija“ i drugi instruktori iz Srbije pešadijsku obuku izvodili „na livadi“.

Pre formiranja komande „Pauka“, Stanišić je bio u Banjaluci, gde je tadašnjem prvom bezbednosnom oficiru Generalštaba VRS, Zdravku Tolimiru rekao da je „obezbedio dovoljne količine municije i goriva“ za operaciju, rekao je tužilac Ruso, pozivajući se na izveštaj generala Tolimira.

„Ja mislim da se Stanišić tu hvali. Otkud SDB Srbije ima municiju i gorivo?“, uzvratio je svedok Karan.

Pošto mu je tužilac skrenuo pažnju da Stanišić ne kaže odakle mu municija i gorivo, nego da je to obezbedio, Karan je dopustio mogućnost da je Stanišić „računao na podršku Miloševića da to obezbedi od Vojske Jugoslavije“.

Verodostojnost svedoka, tužilac je nastojao da potkopa i tvrdnjom da Karan nije bio na dovoljno visokom položaju da zna šta su sve tokom operacije „Pauk“ radili Stanišić i Simatović.

Karan je prihvatio da nije znao šta radi Stanišić, rekavši da je o Simatovićevoj delatnosti saznao od kolega.

U prvom delu unakrsnog ispitivanja, zastupnik optužbe dokazivao je da nije tačna Karanova tvrdnja da je dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića-Arkana 1991. u istočnoj Slavoniji delovala pod komandom JNA.

Iz dokumenata JNA, tužilac Ruso je citirao da Ražnatović nije priznavao ničiju komandu i da je, praktično, radio šta je hteo.

Karan je konstatovao da je odgovornost JNA bila da obezbedi da Arkanova garda bude pod komandom.

Ponovljeni haški proces Stanišiću i Simatoviću biće nastavljen iduće nedelje.

To je poslednje sudjenje u kojem medjunarodni sud u Hagu utvrdjuje da li su zvaničnici Srbije odgovorni za ratne zločine u Hrvatskoj i BiH.

Haški sud do sada nije osudio nijednog funkcionera Srbije za te zločine.

Po optužnici, zlodela za koja se teret Stanišić i Simatović počinjena su u okviru udruženog zločinačkog poduhvata, na čijem je čelu bio predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Tužioci tvrde da je cilj tog zločinačkog udruženja bilo nasilno i trajno uklanjanje nesrpskog stanovništva sa velikog dela teritorije Hrvatske i BiH radi ostvarivanja srpske dominacije.