Hedonizam i hipi principi

Sinoć smo došli iz Soluna u kome sam bio prvi put posle 39 godina. Naravno promenio se. I to mnogo. Ulice su pune, pretežno mlašarijom i sve je podrešeno hedonizmu.

Hrani posebno. Po starom hipi principu odabrali smo restoran na lokalnoj pijaci koji se već nazivom „Meze“ preporučio. U crnim ogorelim tiganjima smo dobili odlične škampe i hobotnicu na luku, posutu crvenom tucanom paprikom. Neobično ali efektno. Mladi gazda me zamolio da u knjigu utisaka na srpskom napišem nešto o njima. Istakao sam se tezom: U mom kraju u Beogradu je čuvena roštiljska kafana „Cubura“. E sada sam u Solunu našao sea food „Čuburu“.

Subota 16. septembar

U okviru višednevnog festivala „Filter“ u Novom Pazaru pozvan sam da promovišem četvrto dopunjeno izdanje „Ex Yu rock enciklopedije“. Sve se dešava u klubu „Studio Dory“ a razgovor kompetentno vodi novinar Voja Nešović koga znam od ranije sa nekih beogradskih radija.

Publike je puno i deluju zadovoljni našom pričom. Trudim se da ponovo realizujem ambiciju da budem sit down comedian pa prepričavam dosetku koju sam nedavno čuo:

– Šta je najveća noćna mora kolekcionara vinila? Da ce posle njegove smrti zena rasprodati ploče po cenama za koje ju je lagao da ih je kupio!

Smejale su se pretežno supruge. Posle nas je svirala novopazarska grupa Sigma koja je obeležila 41 godinu rada. Siguran old school rock, autorske pesme i poneka obrada, a band čine Tigrin (gitara), Fica (bas) i Amer (bubnjevi). Posle smo zaglavili i u dva ujutro opleli po ćevapima. Red je, radilo se.

Nedelja 17. septembar

Dilema: da li liči na Stinga ili pratiti finale košarke? Stinga sam vise puta gledao u različitim kombinacijama, a susret Srbija – Slovenija u borbi za evropsko zlato, nikad. Kad se završila napeta utakmica poslao sam sms sa čestitkama mom drugu Zoranu Predinu (Lacni Franz). Lakonski mi je odgovorio „kad se budemo videli prve tri ture su moje“. Rekao bih da je to u redu posle svih trojki koje nam je dao onaj Dragić.

Ponedeljak 18. septembar

Avion Air Srbije mi polazi u 7 ujutro. Ne shvatam smisao tih pekarskih letova kad posle nisi nizašta sposoban. U skladu sa JAT tradicijom (Jocking About Time) kasni oko pola sata. Što je u redu. Ne zurim. A idem na neku vrstu ekskurzije na koju su me pozvali „Gete institut“,

Ministarstvo inostranih poslova Nemačke i organizacija „Initiative music“. Oni već duže vreme za ljude iz celog sveta koji se na razne načine bave muzikom pripremaju ovakve događaje.

Naše sedmodnevno upoznavanje sa nemačkom scenom se zove „Rock, pop and electronic music in Germany“. „Initiative music“ su pokrenuli država i muzička industrija sa idejom da se pomogne novim muzičarima, klubovima i festivalima. Godišnji budžet im je impresivnih sedam miliona evra. Nas četrnaestoro iz celog sveta smo se prvi put sreli na večeri u prilično tradicionalnom restoranu „Zum mond“ koji vodi vlasnik diskografske kuce blesavog naziva Shitkatapult. Probali smo takozvanu berlinsku kuhinju ali kao kombinaciju starog i novog.

Dobro usklađeno uz pravilno ohlađen rizling. Kasnije se ispostavilo da je deo vlasnika diskografskih kuca sklon hedonizmu i da paralelno imaju restorane.

Utorak 19. septembar

Tokom prepodneva smo bili na seriji predavanja. Meni je najznačajnija bila priča gospođe

Karmen Erenraih iz organizacije za autorska prava GEMA (nemački SOKOJ) i podatak da godišnje za korišćenje muzike sakupe bilion (nije slovna greška) evra. Zabavan i informativan je bio muzički novinar Heiko Hofman iz „Groove“ magazina koji je održao prezentaciju istorije nemačke scene. Uz spominjanje KRAFTWERK, Scorpions, Ramstain, on se fokusirao na njihov doprinos disko zvuku. Pa je podsetio na Đorša Morodera i hitove koje je uradio sa Donom Samer, Boney M, Milli Vanili. O, kakve su to frizure i toalete bile. I ostali sagovornici su bili vrlo informativni, ali za to bi mi trebao feljton. Tokom popodneva smo obišli diskografske kuce i za elektronsku scenu veoma značajnu prodavnicu vintage sintisajzera „Schneiders Laden“.

Njihova službenica mi je rekla da imaju redovnu mušteriju iz Srbije (nije mogla da se seti imena) i da se uvek obraduju rakiji koju donese. Uveče su nam pripremili klopu (azijska kuhinja) u klubu „ACUD“. Na istom mestu su nam o svojim festivalima govorili njihovi inicijatori, a posle je bila žurka i nastup Mechatok & Pereira Elsewhere.

Sreda 20. septembar

Ujutro smo se sreli sa ljudima koji smišljaju nove tehnologije vezane za zvuk (nisam ni znao da su Nemci „krivi“ za MP3), a izdvojio bih projekat Mimi koji ljudima sa oštećenim ili oslabljenim sluhom omogućuje da čuju muziku u punom rasponu. Poziv Ministarstva inostranih poslova da dođemo kod njih na ručak smo rado prihvatili. Domaćin nam je bio gospodin Mihael Hasper, šef odeljenja za Communication and German image abroad. Ministarstvo je smešteno u zgradi koju je banka napravila tridesetih godina prošlog veka i sada sam se prvi put vozio u onom beskrajnom liftu „pater noster“ koji pamtim iz engleskih filmova šezdesetih godina. Doživeo sam dečačko uzbuđenje uskakajući i iskačući iz kabina. Popodne sam se našao sa mojim prijateljem, berlinskim novinarom Rudigerom Rosigom, stručnjakom za Balkan pa smo se muvali po gradu i ogovarali političare. Rudi me slikao i sa dostojanstvenim Marksom i Engelsom koji penzionerski sede u parku kod ostrva sa muzejima. Zahvaljujući ovom putovanju sreo sam zaista zanimljiv svet. Ana sa Filipina bukira muzičare za festivale a ima i dva kluba u Manili. Ispostavilo se da u jedan od njih („XX-XX“) Beloruskinja koja radi na ulazu nije htela da pusti gospodina Haspera iz Ministarstva. Svet je sve manji! Muzičar, kompozitor i producent iz Prištine Florent Bošnjaku i ja smo pričali o zajedničkim poznanicima, događajima na kojima smo bili, pločama na kojima smo odrastali. Uživanje. Prvog dana nas je u taksiju prisluškivala Mihaela Vasile direktorka „Rokolectiv“ festivala iz Bukurešta. Pa nam je na engleskom rekla kako je raduje da čuje srpski. U Beograd je došla 2002. godine na studije menadžmenta u kulturi. I bila je zatečena klupskom scenom (Akademijom posebno), ponudom piratskih diskova ispred SKC-a, Muzejem savremene umetnosti, Dispatch festivalom, elektronskim klubovima na Savi. Nisam morao da joj objašnjavam, zna da ništa od toga više ne postoji. Sa Trang Nugvajenom, kompozitorom i direktorom „Monsoon“ festivala iz Vijetnama sam izmenio po koju na ruskom i mnogo više o mukama organizacije muzičkih događaja u Hanoju. Ozbiljne probleme oko realizacije „Ephemere“ festivala ima i Ahmet Lubiri uz Tunisa.

Pokrenuo ga je pre tri godine, ove je imao oko 12.000 posetilaca a najveća prepreka je bila kako da dobije dozvolu za točenje alkohola na festivalu i da smeju da mu prisustvuju devojke. Rekao sam mu da se najčešće festivali i prave zbog žena i alkohola. Dobro, i zbog muzike.

Četvrtak 21. septembar

Autobusom smo otišli u Hamburg gde ćemo do nedelje biti na „Reeperbahn festivalu“, jednom od najvećih muzičkih događaja u Nemačkoj. Pre toga smo obišli sentimentalnu The Beatles turu. Sta je bilo dalje, nekom drugom prilikom. Ili kad se sretnemo. I hvala Ani, Kristini i Mihaelu iz „Initiative music“ na dobroj organizaciji.

Autor je bivši muzički novinar, a sadašnji diskograf