Herodot našeg vremena

… dobitnik brojnih priznanja i nagrada u zemlji i svetu, poslednjih godina života bio je jedan od kandidata za „Nobelovu nagradu“.

Rođen je 4. marta 1932. u Pinjsku (današnja Belorusija). Studirao je istoriju na „Varšavskom univerzitetu“ i još tada počeo da se bavi novinarstvom. Godine 1956. redakcija časopisa „Štandar mlodih“ poslala ga je na prvo veliko putovanje u Indiju, Avganistan i Pakistan. Reportaže koje je tada napisao dopale su se čitaocima, kao i sledeće, s putovanja u Japan, Kinu i Hong Kong. Prvu knjigu „Buš na poljski način“ (eng. bosh – šiprag, žbun), ciklus reportaža s poljskom tematikom, objavio je 1962. Poljska novinska agencija poslala ga je za svog stalnog dopisnika u Afriku. Šest godina bio je jedini poljski dopisnik u čitavoj Africi, gde je organizovao i diplomatsko predstavništvo. U Poljsku je slao izveštaje iz zemalja u kojima su neprestano izbijale pobune, smenjivale se vlade, ratovalo se… Napisao je reportaže „Crne zvezde“. Od 1968. pet godina je radio u Latinskoj Americi. Plod ovih putovanja su knjige „Zašto je poginuo Karl fon Špreti Hristos s karabinom na ramenu“ i „Fudbalski rat“. Tokom dve decenije rada u zemljama Trećega sveta upoznao se i sprijateljio u Boliviji sa Če Gevarom, U Čileu sa Salvadorom Aljendeom, u Alžiru sa Ben Belom, u Angoli sa Agostinom Netom, u Kongu sa Patrisom Lumumbom… U zemljama Trećega sveta bio je svedok dvadeset sedam revolucija i državnih udara, četiri puta osuđen na smrt, često očevidac, a ponekad i učesnik događaja u Aziji i Africi – 1975/76. u Angoli, gde je kao jedini reporter obaveštavao svet o ratu za oslobođenje ove zemlje. O tome je pisao kasnije u knjizi „Još jedan dan života“…

Tridesetak godina radio je kao dopisnik Poljske novinske agencije, a onda se vratio u Varšavu. Pošto nije mogao da putuje, pisao je. NJegove knjige izazivale su sve veće interesovanje, ne samo poljske, već i strane čitalačke publike. U svojoj najpopularnijoj, najviše prevođenoj knjizi „Car“ (1978), piše o tome šta se događalo na dvoru Haila Selasija poslednjih meseci pre njegovog pada… Uspeo je da u Adis Abebi pronađe ljude iz najužeg carevog kruga, njegove saradnike i lakeje koji su se, u strahu od novog režima, skrivali od revolucionarne vlasti… Od njihovih ispovesti Kapušćinjski je stvorio delo koje pokazuje mehanizme autokratske vlasti: kako funkcioniše i kako pada. O svemu tome govore carevi ljudi u svojim ispovestima (u delu je mnogo manje autorevih komentara i razmišljanja). Oni ne kritikuju svoga Gospodara. Veoma su mu privrženi, prema njemu imaju veliko poštovanje. Upravo zato njihove reči zvuče kao najveće optužbe…

„Šahinšah“ (1982) je knjiga o Iranu, o obaranju vlade Mohameda Reze Pahlavija i pobede Islamske revolucije kojom je rukovodio ajatolah Homeini, o fanatičnoj borbi za vlast, o torturama u kazamatima Savaka… Godine 1986. Kapušćinjski je objavio zbirku pesama „Beležnica“, a odmah potom i šest knjiga kratkih zapisa i refleksija o životu „Lapidarij“ (1990-2007).

Posle „reporterskog predaha“ ponovo je krenuo na put, ovoga puta po zemljama Sovjetskog Saveza. Po povratku napisao je knjigu „Imperija“ (1993), o promenama posle raspada SSSR. U sledećoj knjizi – „Ebanovina“ (1998) – vraća se afričkoj temi. U jesen 2000. objavljuje fotografski album „Iz Afrike“ sa afričkih putovanja, a tri godine kasnije knjigu „Autoportret reportera“. Kad je krenuo na svoje prvo putovanje u inostranstvo dobio je na poklon „Istoriju“ Herodota. Više se nije odvajao od nje. Primetio je: (…) uvek se govori o njemu kao o istoričaru… Niko nije primetio da je Herodot bio pre svega sjajan reporter…“ Knjiga „Putovanja s Herodotom“ (2004), predstavlja pohvalu zaslugama antičkog istoričara i putnika, ali i autoportret samoga Kapušćinjskog. Poslednje dve knjige, pesme „Zakoni prirode“ i eseji (predavanja) „Taj Drugi“ objavljeni su 2006.

Ne držeći se književnih konvencija, Kapušćinjski je za svoja dela uvek tražio nov način izražavanja. Zato se ona ne mogu svrstati ni u jedan od poznatih žanrova. Amerikanci njegovo pisanje nazivaju „now jurnalisme“, poljski kritičari „esejizacija reportaže“, a neki – „reporterski roman…“ Sam autor kaže: „Ja pišem tekst, nešto što je veoma teško kvalifikovati“. „Neki su u „Caru“ videli knjigu o Poljskoj i Gjerekovoj vladavini. Međutim, ja ne pišem knjigu o zemljama, ja pišem knjigu o procesima, problemima, a zemlja je za mene samo dekoracija, samo scena, na kojoj se odigrava pojava koja me je fascinirala (…) Ja tražim pojave naše civilizacije, našeg vremena, našeg sveta, tražim one pojave koje mi izgledaju najfascinantnije, koje se najviše tiču ljudi, a gde se to događa za mene je sporedna stvar. (LJ. Rosić, „Važno je kakav stav zauzimaju intelektualci“ – razgovor sa R. Kapušćinjskim, „Književne novine“ br. 704, Beograd 1987). Kritičari u svetu smatraju da je Kapušćinjski uveo reportažu u svet književnosti, stvorio novu književnu vrstu.

Kapušćinjskog sam upoznala daleke 1985. U sećanju se javljaju razni fragmenti slika, razgovora, pisama… Prvi intervju u Varšavi i pitanje (koje neću objaviti) – Da li je zaista bilo sve tako strašno kao što pišete? – Bilo je još mnogo gore; – Kako ste mogli da se posle velikih rizika i teških malarija, vraćate u Afriku? – Ne znam, ali nešto me je vuklo kao vuka u šumu; dve godine kasnije, posle dugog razgovora: – Kako uspevate da pomirite putovanja, pisanje, pomoć drugima, stalne kontakte s raznim ljudima s privatnim životom? – Uopšte ne uspevam;

Iste godine prevela sam knjigu „Šahinšah“. Brzo je nestala s knjižarskih polica (Šah Reza Pahlavi nekada je bio jedan od najdražih gostiju druga Tita). Prevedenu knjigu „Car“, o tome šta se događalo na dvoru Haila Selasija poslednjih meseci pre njegovog pada, nesumnjivo najbolju knjigu Kapušćinjskog, izdavači su nekoliko godina odbijali da objave. U redakcijama su još bili portreti Tita, jedna od ulica u centru Beograda nosila je ime njegovog prijatelja Selasija. Naši urednici nisu verovali da bi „čak i nesposobna i jalova vlada, samo kad bi sačuvala spartanski način života, mogla da postoji godinama, okružena poštovanjem ljudi. Jer, u stvari, odnos naroda prema dvoru po pravilu je pošten i snishodljiv“ („Car“); iznenađena dobrim poznavanjem naše književnosti koja je 1970-ih i 1980-ih godina dosta prevođena u Poljskoj, pitala sam šta u njoj nalazi: – Ona je za mene inspirativna i na neki način mi bliska. To je veoma emotivna, veoma romantična književnost, zasnovana na velikoj senzibilnosti. Neverovatno je bogata i vitalna. U njoj je takođe mnogo baroka. Ima neku čudesnu snagu. Divna književnost!; pismo 1986: „Jesen i početak godine proveo sam u bolnici na neurohirurškom odeljenju, u paklenim mukama – u decembru sam imao operaciju kičme i tek sam nedavno počeo da ustajem“; pismo iz 1987: „Nažalost, neću moći da doputujem u Beograd na „Oktobarske susrete“. Početkom septembra imao sam probleme sa srcem (…) završilo se bolnicom i dijagnozom: predinfarktno stanje. (…) U ovakvoj situaciji uopšte ne mogu da odlazim iz zemlje. Mnogo, mnogo žalim, jer sam se već pripremao za taj put… (…) Bolest mi je pokvarila sve planove, kasnim s knjigom i brinem kad ću pozavršavati mnoge neobavljene poslove“.

Pošto nam je približio daleke zemlje i njihove stanovnike, otkrio mehanizme autokratske vladavine, kako funkcioniše i kako pada, Rišard Kapušćinjski je otišao. I ne znam da li, bar kad je o njemu reč, možemo verovati da čovek ne odlazi sam. „Zajedno s njim nestaje taj svet koji je stvarao oko sebe, koji je bio njegov produžetak, taj poseban, jedini, unikatni mikrosvet koji je postojao samim prisustvom tog čoveka na zemlji. Zajedno s njegovom smrću, umire još nešto, još više“ („Lapidarij III“).