Heroine koje su ostavile trag za sva vremena

Piše o Pirotu početkom 20. veka, koji nije bio kasaba sa uskim i krivudavim ulicama, blatnjavim i prašnjavim, tu i tako kaldmisanim.

„Imao je Pirot ljude koji su zračili svojom vrednoćom i pameću i žene koje su svojim duhovnim i intelektualnim vrednostima i radom prevazilazile okvire kasabe“, napisala je Petkovićeva.

Zorka Velimirović, prva žena prevodilac u Srbiji, učenica pirotske Gimnazije i kasnije njena nastavnica, još za gimnazijskih dana započela je prevod Tolstojeve „Ane Karenjine“. Prevodila je Gorkog, Turgenjeva, Dostojevskog, Čehova, Mereševskog…

Petkovićeva piše i o njenoj sestri Vukosavi Velimirović, jednoj od retkih vajarki u Srbiji koja se između dva svetska rata afirmisala u ondašnjoj Jugoslaviji, a pre svega u svetu. „Između 1900. i 1920. godine bila je jedina žena vajar u Srbiji“, piše u ovoj knjizi.

Autorka dalje navodi da su one obe bile ćerke prote Miloša Velimirovića, koji je sa popadijom Jelenom izrodio devetoro dece, čiji su rad i stvaralaštvo sastavni deo srpske kulturne baštine. Petkovićeva piše da je prota Velimirović bio jedan od osnivača „Srpske književne zadruge“.

Stana Jovanović bila je jedina devojka među šestoricom učenika prve generacije pirotske Gimnazije. Kada je 1907. godine osnovana, privatna ženska gimnazija imala je u generaciji 21 učenicu, jednu Jevrejku a ostale su bile Srpkinje.

„Obrazovanje devojčice i početak rada prvih obrazovanih žena značajno je promenio razmišljanje žena o svom položaju u porodici i društvu i promenio ustaljeni odnos muškaraca prema ženama. Počele su učestvovati u društvenom životu grada“, piše, pored ostalog, Petkovićeva i navodi da je Kolo srpskih sestara u Pirotu osnovano 1906. godine. Zbog balkanskih i Prvog svetskog rata rad Kola je prekinut i ponovo obnovljen 1929. godine. Prva predsednica obnovljenog Kola bila je Jordana Božilović Starčević.

Domaćica Tasa Antić bila je u stvari začetnik dobročiniteljstva u pirotskom kraju poslednjih godina 19. i 20. veka. Kao žena Živka Antića Svinjara, uglednog trgovačkog kafedžije, pomagala je sirotinju, izdašno kupovala i poklanjala.

Maruška Stefanović bila je žena Koce Stefanovića, odista bogatog i imućnog trgovca i prva žena Piroćanka koja je putovala vozom. Njen muž bio je član delegacije koja je putovala u Beograd da kralju Milanu izrazi zahvalnost što je železnička pruga prošla kroz Pirot.

Petkovićeva dalje piše da je dr Vera Marković imala prvu privatnu lekarsku ordinaciju u Pirotu oko 1906. godine, Jelena Pančić Kostić bila je prva žena babica u Pirotu, dr Nadežda Stojanović bila lekarka, specijalista pedijatrije, prvi specijalista pedijatrije u Pirotu. Njena sestra Ljubica Stanojević bila je prva žena zubni lekar. Školovanje je završila u prvoj deceniji 20. veka.

Piše i o sestrama Hristić. Vidosava i Vera bile su prve Piroćanke koje su završile Pravni fakultet u Beogradu. Njihov otac Petar bio je trgovac i izvoznik, a majka Jelena, kći Todora Stamenovića, terzije i trgovca, završila je Žensku zanatsku školu u Pirotu 1906. godine. NJihov deda je Mali Rista, trgovac. U njegovoj kuči od 1946. godine je Muzej Ponišavlja.

Ostaće zapisano i da je Jelena Lugonjić Filipović, jedna od retkih žena ne samo u Pirotu, već i u celoj Srbiji koja je u Prvom svetskom ratu prešla Albaniju. Petkovićeva piše i o Mladeni Mitić, ženi Dimitrija Mladenovića – Mite Gage, osnivača i suvlasnika „Tigra“.

U ovoj knjizi Petkovićeva piše i o Jeleni Popović Spasić, srpskoj poetesi i o umetnicima. Navodi da značajno mesto među umetnicima pripada Desanki Vučković, prvoj profesionalnoj glumici iz Pirota. Jedna od njih je i Milena Mijalković Nikolić, slikarka, glumica, scenografkinja, rediteljka i profesorka. Piše i o glumici Dušici Jonić, koja je svoju karijeru započekla u pirotskom Pozorištu, zatim nastavila u Somboru, Novom Sadu i Beogradu. Glumila je i u nekoliko popularnih TV serija.

U knjizi se autorka osvrće i na savremeni trenutak. Piše o Luni Filipović, rođenoj 1974. godine u Pirotu, sjajnoj učenici pirotske Gimnazije, koja je potom bila student generacija na odseku za engleski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je na Univerzitetu u Kembridžu u Velikoj Britaniji a 2002. godine odbranila dokrtorsku disertaciju. Radi na Univerzitetu u Londonu.

Katina Levandis Stanković prikupila kosti grčkih vojnika

Milica Petković piše i o Grkinji Katini Levandis Stanković, koja je rođena u Volosu u Grčkoj 1893. a umrla u Pirotu 1973. godine. Zima 1919-1920. godine bila je izuzetno hladna, a vojnici lako obučeni i nenaviknuti na tako niske temperature nisu izdržali. Tako je 358 mladih Grka umrlo. Sahranjivani su tako gde su i umrli, u Pirotu, Izvoru, Gnjilanu, Suvodolu i Temskoj. Nekoliko godina kasnije u Pirot je prispela Katina Levandis. U Volosu u Grčkoj, gde je deo srpskih vojnika ranjenika bio na oporavku, upoznala je Piroćanca Petra Stankovića. Razvila se ljubav, usledilo je venčanje i njih dvoje su sa sinom Nikolom po oslobođenju došli u Pirot. Tada je Katina saznala za tragediju grčkih vojnika i pokrenula inicijativu da se prikupe njihove kosti i prenesu u zajedničku grobnicu pored Srpskog vojničkog groblja u Pirot. Na Grčkom groblju je spomenik na kome piše „Za borbu i dobrom za dobro za koje ste pali, srpska zemlja postala vam je mati“. Spomenik je osvećen 11. novembra 1933. godine. Svake godine dolaze predstavnici Grčke da se poklone senima stradalih vojnika.

* Ovaj tekst je deo projekta „Žene Pirota u politici i životu nekad i sad“, koji je sufinansiran sredstvima iz budžeta Grada Pirot