Heroji ljudskosti u smutno doba

Troje od ovdašnjih heroja su se suprotstavili lokalnim moćnicima, i umesto da budu zaštićeni makar kroz solidarnost i razumevanje svojih sugrađana, kada već nisu kroz institucije, postaju mete napada i stravične hajke.

Žrtvama se dodatno staje na muku i dosoljava so na ranu. Tako je Milovan Milivojević, otac poginulog radnika iz Namenske u Lučanima, doživeo da ga ispred suda vređaju kolege, a i sam direktor fabrike Radoš Milovanović mu se sa optuženičke klupe obratio sa „đubre jedno“.

Milanu Jovanoviću iz Grocke, novinaru portala Žig info, kome je zapaljena kuća i koji je iz plamena jedva izvukao živu glavu, predsednik opštine Grocka se, takođe sa optuženičke klupe, obraćao sa „nepismeni, isfrustrirani dekica“.

I on je podržan od SNS jurišnika koji su ga zdušno pozdravljali ispred sudnice, uprkos optužbi da je naložio paljenje kuće novinara.

Posebna priča vezana je za Mariju Lukić iz Brusa, koja se „drznula“ da lokalnog moćnika – Milutina Jeličića Jutku, sada već bivšeg predsednika opštine Brus, optuži za seksualno zlostavljanje.

Čovek koji voli da „volka“ i „ljubka“ svoje saradnice, takođe uživa veliku podršku građana Brusa, među kojima je nemali broj žena. A Marija je naravno „kurva“ koja radi za ko zna čije interese a sve „protiv predsednika Vučića“.

Uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović je otišao „korak dalje“ pa se zamerio samom državnom vrhu, „upirući“ prstom u oca ministra policije Branka Stefanovića. Proveo je tri meseca u kućnom pritvoru, postupak protiv njega još traje, a razume se, postao je izdajnik, špijun i plaćenik opozicije.

Kada se ovako sagledaju stvari, jasno je zašto su ovi ljudi heroji. Ne samo zato što su preživeli torturu već što je svakodnevno iznova preživljavaju od strane najbrojnije političke organizacije u Srbiji, potpomognute svojim tabloidima, televizijama, botovima, stranačkim jurišnicima i ostalim ljudima bez obraza i morala.

Ne postoji nijedno opravdanje da vređate kolegu čiji je sin poginuo na radnom mestu zbog nečijeg nemara i nebrige. Čak ni „morao sam zbog dece“ u ovom slučaju ne pije vodu. Nisu morali, niti su svi radnici Namenske učestvovali u ovom sramnom događaju.

Tragedija u Namenskoj

„Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti, sve karakter do karaktera“, rečenica je koja je obeležila prethodnu godinu, a koju je, razočaran, Milovan Milivojević, otac poginulog Milomira Milivojevića u nesreći u fabrici „Milan Blagojević“ iz Lučana (2017), uputio kolegama koje su ga ispred suda u Ivanjici vređale. Više stotina njih došlo je da podrži direktora Radoša Milovanovića, protiv kog je podignuta optužnica zbog eksplozije. Milovan se nedavno vratio na posao posle dužeg vremena i sve ga, kaže, podseća na tragediju u kojoj je stradao njegov sin.

– Svaki dan pred očima vidi taj prizor. Plamen, na 100 metara od mesta na kom radim. Kamo sreće da mogu da zaboravim ovu godinu. Kad bih mogao, odmorio bih se. Ali, ne mogu da zaboravim kroz šta smo moja porodica i ja prolazili – priča nam Milovan. Za svoje kolege koje su ga vređale kaže da su to ljudi bez obraza, morala i karaktera.

– Ne razumem šta je bilo u njihovim glavama kada su mogli da vređaju momka od 25 godina koji je izgoreo. Time su samo sebi zagorčali život. Meni je već zagorčan, dodatno ne može. Podigli su celu javnost Srbije protiv sebe, pokazavši svoje pravo lice. Za mnoge od njih bio sam spreman ruku u vatru da stavim. A vidim da sam bio slep kod očiju, živeo u zabludi 50 godina – govori. Pojedine kolege sa posla mu se jave, ali većina spusti glavu ili pređe na drugu stranu ulice. Niko mu se nije izvinio ili prišao da kaže „morao sam da budem tamo“ ispred suda u Ivanjici.

– Niko mi nije rekao izvini, a znate zašto? Ima ljudi koji bi to učinili, ali ne smeju. Boje se diktatora na čelu firme. Ako do njega dođe glas da mi je neko prišao, da mi se obratio, taj je završio karijeru. Bilo je ljudi koji nisu išli na „spontani“ skup podrške. Doduše, mali broj, ali su odbili iako su bili popisani. Razočaran sam svime što se dogodilo. Čitavog života sam mislio da ima pravde, da ima zakona. Video sam da toga nema. Mislio sam da ako sam ja častan i pošten, da je većina ljudi takva. Ali u ovom malom mestu sam video da nema ljudi. Nažalost – zaključuje Milovan Milivojević.

Slučaj Jovanović

Novinaru Žig info portala Milanu Jovanoviću iz Grocke je krajem prošle godine zapaljena kuća Molotovljevim koktelom, a na ulazna vrata je pucano da Jovanović sa suprugom ne bi mogao da izađe. Spasli su se pukom srećom jer su se probudili na vreme i pobegli kroz prozor. Glavni osumnjičeni kao nalogodavac ovog zlodela je tadašnji predsednik opštine Grocka Dragoljub Simonović, kome se, na opšte zgražavanje javnosti, ne sudi za pokušaj ubistva već samo kao nalogodavcu paljenja kuće.

Milan Jovanović je pisao o brojnim malverzacijama u Grockoj – novčanim mahinacijama, krađama i zloupotrebama položaja predsednika opštine – od uzimanja novca za gasifikaciju koja nikad nije završena, preko nameštanja svih građevinskih poslova svojoj firmi (u vlasništvu njegove ćerke) do izgradnji vile na Srebrnom jezeru. Jovanovićevi problemi su počeli 2012. kada je kao policajac u penziji počeo da se bavi novinarstvom.

O tome da mu se preti ubistvom i da mu je život ugrožen obaveštavao je premijerku Anu Brnabić i predsednika Aleksandra Vučića, šaljući im i dokumentaciju koja to potvrđuje, ali i onu koja ukazuje na sve malverzacije gročanskog SNS šerifa. Međutim, reakcije nije bilo.

Godinu od paljenja kuće pa do kraja ove godine opisao nam je kao put od pakla do raja.

– Prošle godine sam u ovo vreme doživeo pakao, a sada je osećaj suprotan, jer sam video koliko dobrih i humanih ljudi ima u Srbiji. Oni su mi novčanim donacijama pomogli da ponovo izgradim kuću. To ni u snu nisam mogao da očekujem. Država nije pomogla, ni grad Beograd, niti opština Grocka. Čak hoće da mi naplate porez na kuću koja je izgorela i u kojoj nisam živeo – priča Jovanović.

Ponašanje sada bivšeg predsednika opštine, na suđenju i van njega, nimalo ga ne iznenađuje. Kao ni podrška ljudi optuženom za paljenje kuće.

– Tipična bahatost svojstvena ovoj vlasti. Podršku mu daju ljudi koji su na platnom spisku opštine Grocka, a ne rade tamo. Oni su zabrinuti – ako ode Simonović, ostaće bez privilegija. Nije moja priča usamljena, to se događa po čitavoj Srbiji. Ekstremnija je jer su pokušali da me ubiju, ali bahatost i osionost su uobičajene pojave posebno na lokalu. I laži SNS-ovaca koje svakodnevno izgovaraju. Šta sve Simonović nije pričao za mene… A sve je laž, jedino što mi ime tačno izgovori. Ali sve ću dokazati na sledećem ročištu kad je red na mene da govorim. Krajem januara. Jedva čekam – poručuje naš sagovornik.

Sem što je Jovanović „korumpirani policajac koji je dobio otkaz“ (u penziju otišao kao nagrađivani), nikakav novinar i izlapeli dekica, na suđenju su se od Simonovića čule pretnje upućene čak i tužiocu, da se pripazi, „jer možda više neće da se bavi ovim poslom“. Sve je to prošlo nekažnjeno.

Muke Marije Lukić

Marija Lukić je tokom 2019. prošla pravu medijsku golgotu, tipičnu za sve ostrašćene koje u žrtvi vide nekog ko je sam kriv za svoju sudbinu. Upravo je njena muka dodatno teža, jer je žena.

– Izuzetno je teška godina iza mene i na neki način, ponosna sam što sam sve ovo izdržala. Odlaganje ročišta, kršenje ZKP-a i Ustava na ročištu od strane postupajućeg sudije u Brusu, doslovno cirkus u sudnici i ispred nje, javno objavljivanje mog zdravstvenog kartona sa svim informacijama – od adrese i JMBG-a, do sadržaja u njemu. Zatim, pretnje, upozorenja da mi spremaju ubistvo, prekidanje signala tokom emitovanja emisije „Život priča“, ugrožavanje moje bezbednosti, laži, montirane fotografije a zatim pet advokata odbrane, sa stručnim savetnikom koji je osuđeni ratni zločinac – priča nam Marija Lukić kako je doživela (preživela) proteklu godinu. Ona je jedna od meti „Kazanove u pokušaju“ iz Brusa, koja je, samo što se tiče telefonskih kontakata, dobila neverovatnih 15.000 poruka od Jutke. Isti taj Jutka se na suđenju nemušto branio prvo izjavom da mu je telefon ostao u kafani pa „ko zna ko je slao poruke“, do toga da je Marija sama sebi slala SMS-ove sa drugog telefona. Na svakom ročištu ispred suda nalazila se gomila njegovih pristalica, a najupečatljivi dokaz koji ilustruje ko su ti ljudi i zbog čega su tamo, dala je jedna žena izgovorivši u kameru da mora da osigura svoje parče hleba. Sav jad i beda Srbije videli su se u tom prilogu.

– Neverovatno zvuči, ali sada se radi najmanje o polnom uznemiravanju i nedozvoljenim polnim radnjama zloupotrebom službenog položaja, za šta mu se sudi, već o demistifikaciji činioca izvršne vlasti, koji je personifikacija ovog sistema koji je nedodirljiv. Zakon se selektivno primenjuje, i to je ono što je poražavajuće. Ovo nisu jedina krivična dela za koja se Jeličić tereti, ali se za ostalo ne procesuira. Takođe, iako sam desetine prijava podnela protiv lica bliskih njemu, kao i N. N. lica, nema procesuiranja još uvek. Nažalost, ne vidim da će se nešto promeniti, ukoliko se nešto radikalno ne dogodi – smatra Marija Lukić.

U institucije nema poverenja, osim u pojedince od integriteta, „a to je prava sreća, u ovakvim okolnostima“. Ishod, kao ni kraj suđenja, ne može da predvidi.

– U normalnim okolnostima, u pravnoj državi bih mogla, a u iracionalnim uslovima, to je zaista teško. Razočarana sam, ali ipak verujem u pravdu – „božiju i kosmičku“, zaključuje Marija Lukić.

Uzbunjivač Aleksandar Obradović

Uzbunjivaču iz Krušika Aleksandru Obradoviću na brojnim mitinzima podrške okupljeni su skandirali „Aco, Srbine“. Otkrio je malverzacije sa kupoprodajom naoružanja između firme u kojoj radi, i privatnih kompanija. U tim tržišnim „transakcijama“ najviše je oštećena državna kompanija, nauštrb privatnih koje su stekle enormno bogatstvo. A samoj trgovini najviše je „kumovao“ upravo otac ministra policije Branko Stefanović. Zato se Aleksandar našao iza rešetaka, uhapšen je kao najveći terorista, a ceo državni vrh se utrkivao da ga diskvalifikuje. Pravda je donekle pobedila jer je Aleksandar, usled pritiska javnosti i nezavisnih medija, konačno na slobodi. Odnosno, omogućeno mu je da se brani sa slobode jer proces protiv njega, za odavanje poslovne tajne, još traje.

– Završava se još jedna godina zatrpana i zatrovana lažima, jezivom propagandom i populizmom. Živimo u falsifikovanoj stvarnosti koju ova vlast kreira i pokušava da kontroliše. Aferu Krušik ovaj režim, zahvaljujući istraživanjima upornih i savesnih novinarima kao i velikom interesovanju javnosti ne uspeva da zauzda. Krušik je paradigma ovog društva i želim da verujem da će se po ovoj aferi pamtiti ovo vreme i ova godina jednoga dana – priča nam Aleksandar Obradović.

Od 18. septembra je, kaže, u novom poglavlju u svom životu, „a u novoj ulozi baš i ne uživa“.

– Deo građana u našoj zemlji moj postupak je ohrabrio i obradovao. Smatraju me herojem, ali ja sebe ne vidim tako. Običan sam čovek, živim sa svojim vrlinama i manama, čovek koji nije želeo da negira očigledno i da mirno posmatra uništavanje fabrike. Da u svojim rukama imam vremeplov i da mogu vratiti vreme sve bih uradio na isti način. Svim čitaocima dnevnog lista Danas želim srećnu i zdravu 2020. godinu, a redakciji mnogo energije i uspeha u otkrivanju istina i raskrinkavanju najvećih laži ovog režima – poručuje heroj Srbije.

Lukić: Integritet se gradi na hrabrosti

Ja, kao oštećena u postupku, imam minimalna prava, a izgleda da smeta i što govorim za medije. Lako je komentarisati slabašnog pojedinca, ali se integritet gradi na hrabrosti. Potrebna je ogromna hrabrost da bi bio pošten, da bi bio čovek u ovakvim vremenima.