Hilandar godišnje poseti 15.000 poklonika

Godišnje naš manastir poseti oko petnaest hiljada poklonika. Pošto neki od njih ostanu više od jednog dana, onda broj noćenja dostigne i do dvadeset hiljada.

Prema predanju pravoslavnog monaštva, podvizi onih koji žive u velikim, opštežiteljnim manastirima nisu samo post, molitva, bdenje… već i gostoljublje. Ali kako za svaki podvig koji monasi vrše mora postojati mera, tako je i sa ovim podvigom – gostoljubljem. Pronaći pravu meru u vršenju podviga znači biti svestan svojih pravih mogućnosti. Kako se manastir Hilandar još uvek obnavlja od posledica požara, ovo je zasad naša mera. Ovo napominjem zbog toga što, i pored ovako velikog broja poseta, ne uspeju svi koji bi hteli da nas posete da to i ostvare – kaže za Danas arhimandrit Metodije, iguman manastira Hilandar na Svetoj gori.

Arhimandrit Metodije nasledio je arhimandrita Mojsija, koji je u 87. godini umro 21. marta 2010. Rođen je u Čačku na Božić 1970, a pre dolaska u Hilandar studirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Posle upisane četvrte godine odlučio je da se zamonaši i ode put Svete gore.

Pre nego što je postao iguman, bio je čovek iz manastirskog bratstva koji je najviše angažovan na obnovi Hilandara, nakon požara 2004.

– Prošlo je nepunih trinaest godina od velikog požara. Sama obnova je počela 2006, dakle dve godine su trajale pripreme: raščišćavanje i osiguranje ostataka izgorelih konaka i priprema projektne dokumentacije. Dosad smo obnovili oko 70 procenata onoga što je postradalo u požaru. Ali, istovremeno sa ovim poslovima bili smo prinuđeni da radimo na objektima koji nisu goreli, ali su postradali od zuba vremena, pa je na taj način bilo ugroženo nešto od vrednog hilandarskog nasleđa – objašnjava Metodije.

Primer za to je pirg, koji se nalazi na jugozapadnoj strani manastirskih zidina i koji je poznat kao Pirg Svetog Đorđa, jer je na njegovom vrhu paraklis – crkvica u ime ovog svetog mučenika.

– Tu se nalaze najstarije freske našeg manastira, a ovaj paraklis je svojevremeno obnavljao Sveti Vasilije Ostroški, kad je godinu dana boravio na Svetoj gori i u Hilandaru. Krov ovog pirga je ozbiljno prokišnjavao i mi nismo mogli da čekamo kraj obnove izgorelog dela, pa da tek tada pristupimo njegovoj rekonstrukciji. Slično je bilo i sa jedinim preostalim zidom palate cara Dušana koji se nalazi u Starom manastiru, pored hilandarskog pristaništa – pristupili smo obnovi ovog vrednog srpskog nasleđa, jer više nije smelo da se odlaže sa tim, i pored toga što nas je ovo usporilo na glavnom poduhvatu. Za ovu godinu je predviđena obnova krova Kambanskog pirga – zvonare, koji takođe nije stradao u požaru, ali je njegova konstrukcija dotrajala i postoji ozbiljna opasnost od njegovog urušavanja. Takođe, treba imati u vidu da se obnova svojim velikim delom vremenski poklopila sa ekonomskom krizom. Blagodareći činjenici da sve radove izvodi manastirska režijska grupa – mi je zovemo „Neimarska služba“ – troškovi su svedeni na minimum. Verujemo da su molitve naših Svetih ktitora, Simeona i Save, presudno uticale na to da se obnova, i pored nabrojanih ali i drugih otežavajućih okolnosti, nije prekidala. Koristim priliku da se u ime našeg bratstva zahvalim svima koji su nam dosad pomogli, bilo na vidljiv način, bilo svojim molitvama – kaže hilandarski duhovnik.

Na pitanje kako gleda na sve češće inicijative da se ženama omogući pristup „monaškoj državi“, što je sada zabranjeno, iguman objašnjava da za to postoji nekoliko prepreka.

– Kad monasi ili monahinje primaju monaški čin, oni tada daju tri zaveta: poslušnost, nesticanje – dobrovoljno siromaštvo i devstvenost. Oni su dužni da ove zavete čuvaju do kraja života. Zavet devstvenosti podrazumeva čuvanje celomudrenosti, čednosti od trenutka primanja monaškog čina, bez obzira na prethodni način života dotične osobe. Dakle, u pitanju je natprirodni podvig. Svi koji na sebe ovaj podvig uzimaju, svesni su da ga bez Božije pomoći ne mogu uspešno okončati. O tome je pisao veliki učitelj monaha, Prepodobni Jovan Lestvičnik, koji jasno kaže da kad je priroda pobeđena, onda je to znak da smo u borbi imali pomoć Nekoga ko je veći od prirode – Boga Tvorca – kaže iguman.

Ali, u toj borbi, kako objašnjava, „potrebno je da i mi ljudi učinimo nešto sa svoje strane“.

– Poznato je da je za podvig očuvanja celomudrenosti veoma bitno izbegavanje susreta sa osobama suprotnog pola. Radi toga je u monaštvu, od samog njegovog početka, postojalo pravilo da je u muškim manastirima zabranjen ili ograničen pristup ženama, a u ženskim manastirima – muškarcima. Za ženske manastire je postojao izuzetak, bilo je dozvoljeno da jedan, po godinama stariji sveštenik, dolazi u manastir radi služenja svete liturgije i ispovesti monahinja. Znamo da i danas postoje muški manastiri van Svete gore gde pristup ženama nije dozvoljen. Što se tiče ženskih manastira, nije mi poznato da danas postoji potpuna zabrana za muškarce, ali navedeni princip u nekoj meri uvek postoji, jer muškarcima nije dozvoljen pristup u delove manastira gde monahinje žive. Znajući sve ovo, vidimo da Sveta gora suštinski nije nešto posebno u odnosu na ostale manastire. Ovde je razlika samo u tome što na jednom prostoru postoji dvadeset velikih manastira i još puno skitova, kelija i isposnica koji su u potpunosti prekrili jedno poluostrvo, tako da se ovo pravilo – zabrana ulaska osobama suprotnog pola, a koje u većoj ili manjoj meri postoji u svim manastirima u svetu – proširilo na ceo prostor, celo poluostrvo – kaže arhimandrit Metodije, iguman manastira Hilandar.