Hiljadu lica Dunava

„Nisam znao da si 1951. godište. Najviše što mogu da ti ponudim je mesto pomoćnika. Uredničko mesto moram da čuvam za Makanovu. Trgovina, razumeš.“ Tako mi je u proleće 2015. tadašnji generalni direktor RTV objasnio zbog čega ne mogu da budem glavni urednik Trećeg programa Radija. Zaboravio je da nikad nismo bili „na ti“. Direktora je postavio UO koji su postavile DS i LSV. Nisam omiljen kod čelnika tih partija. Čestiti članovi UO glasali su kako im je reklo. Trgovina, burazeru! Postao sam suvišan zato što sam se protivio ukidanju redakcija na jezicima manjina. Kad su ukinute, na jednom skupu u Beogradu rekoh da tako nešto nije pokušao ni Milošević, ali jeste uradio Ranković. Nije mi oprošteno.

U penziju sam otišao iz prostorije koja se nalazi ispod ravnog krova. Leti sauna, zimi ledara. Tamo sam gajio feferonke u saksijama. Četrdeseta godina u novinarstvu bila mi je i bez njih gorča od prethodnih. Mrzelo me je da dam otkaz i tražim novi posao. Tako je to kad čovek omatori, a nije na ceni na mesnom političkom vašarištu. Tako je to u mašineriji gde bezbroj dokonih iživljavanjem nad slabijima dokazuje odanost jačima. Pamtiću rad na sedam dokumentarnih serija o godinama olova, seriji o Dunavu… Divno je raditi s ljudima koji u lošim uslovima daju više nego što primaju. Hvala rediteljkama Nadici i Jelici, snimateljima Željku i Jozefu, montažerima Nikoli i Ondreju, Goci, Joliki…

Komšiluk mi je priredio svečani doček u penziju: riblji roštilj u dvorištu. Živimo u jednoj od najstarijih zgrada u Petrovaradinu. Ima dvadeset stanova. Projektovana je 1723, sazidana nešto kasnije. Novi Sad bio je tada selendra okružena baruštinama. Kao i celo Podgrađe, zgrada se raspada. Turisti s belih lađa zgražavaju se gledajući zapuštene fasade, ulice i dvorišta. Ničeg sličnog nema ni uzvodno ni nizvodno.

Fićfirići iz gradskih vlasti katkad prozbore neku o Tvrđavi i Podgrađu. Gradski novac troši se tamo gde gradski očusi mogu da se ugrade. Upućeni vele da NS ne bi imao premca u nadmetanju za evropsku prestonicu korupcije. Lokalni moćnici to kriju od Vučića. Od njega se krije sve ružno. To mu omogućava da vidi Srbiju kakvu sanja. U Đurđevu kod Žablja na izborima za Savet MZ učestvovala je samo jedna partija. Ostale nisu htele da unose razdor među seljane. Šteta što Vučić nema vremena da poseti neki dom zdravlja ili bolnicu u unutrašnjosti, što ne stiže da se raspita kako živi običan svet, što će reći siromašna većina.

Subota, 20. avgust

U Danasovoj ukrštenici pod 12 vodoravno nema Emilijana Zapate. Nema ni ćorave kutije pod 15 okomito. Nisu pobrkane Alida Vali i Marina Vladi. Sastavljač danas poštuje ispunjavače. Još u prvoj godini novinarstvovanja naučio sam da su sve rubrike važne. Novine se prave i za ljubitelje križaljki i za šahiste i filateliste.

Ceo život gledam ljude koji ujutru kupuju novine. Nekad nisam mogao da razumem kako čovek koji redovno pere ruke i zube može da čita Novosti ili neku od Politika. Danas mi je jasnije gde živim. Mnogi ne peru ruke i ne mogu bez otrova s trafika.

Sedeljka s prijateljima iz Slovačke. Vraćaju se s odmora u Albaniji. Srbija je, kažu bez zluradosti, negde tamo gde su oni bili pre četvrt veka. Živeli!

Nedelja, 21. avgust

Prva dva penzionerska somčeta. Dosad je pecanje bilo zabava. Sad je ulov doprinos porodičnom budžetu. Prastari večiti mladić Dunav ima hiljadu lica. Drugujemo bar tristo pedeset dobrih jutara i isto toliko lakih noći godišnje. Bodar, živahan, nasmejan, grgoljiv i hučan, opominje da ne treba biti zao, zloban, zavidan, lenj, dosadan. Oplemenjuje.

Po gradu se priča da je novi guverner APV na rubu panike. Za neke poslove potrebni su ljudi koji imaju nešto u glavi. Partija kuburi s takvima. Tako je još od jogurt-revolucije. Pajtićeva i Čankova era nisu ništa promenile.

Vulin se slikao pored krsta na Slobinom grobu. Simbol hrišćanstva tamo pripada taman toliko koliko bi Hramu pristajali srp, čekić i petokraka.

Ponedeljak, 22. avgust

Srbija je jedina država na svetu koja se stidi svoje nezavisnosti. Proletos je rešeno da se ne obeležava deseta godišnjica iste. Ipak, pojedini izveštači s Olimpijade odvažili su se da kažu da je ta i ta medalja – prva od obnove nezavisnosti. Šta god smatrali Nikolić i Divac, koji su u Londonu tobože osvojili stotu – svako dete zna da Štukelj i Cerar, Parlov i LJubek, Trstena i Rusevski i mnogi drugi nisu osvajali medalje za Srbiju. Čisti računi neće umanjiti sjaj odličja stečenih pod srpskim barjakom.

Šetači na Keju sabiraju medalje i uzdišu: Kakva sila bismo bili da je ostala Jugoslavija! Dakako, imaju u vidu državu kojom bi se čvrstom rukom vladalo iz Beograda.

Utorak, 23. avgust

Vox populi s bulevara i pijaca te tzv. rodoljubivi mediji su neumoljivi: broj jedan u Srbiji je Putin, broj dva Dodik. Vučić je tek treći. U njima neuka raja nalazi ono što sanja: bogatstvo i moć. Puk ne vidi da ta trojka ima samo reči, bez dela, prijatelja i mirnodopskih misli.

Sreda, 24. avgust

Dan nezavisnosti Ukrajine. U Srbiji sam rođen. U Ukrajini su mi koreni. Kad sam na popisu rekao da sam Stari Sloven, popisivač se mrštio. LJudi iz rasejanja često idealizuju zemlje predaka. Pripadam dvanaestoj generaciji iseljenika. Podjednakim očima gledam i pradomovinu i državu koja će mi, valjda, davati penziju. Ukrajina i Srbija bile bi uspešne države da njima upravljaju Šveđani ili Norvežani. S domaćim knezovima nema vajde.

Posle višednevnog opuštanja ponovo nad prevodom Starog zaveta na rusinski. Poslednja redakcija. Najveći deo preveo je moj brat Janko, profesor na Filozofskom. Meni su pripali Psalmi, Jov i neke pesničke knjige. Posle deset godina nazire se kraj.

Pre neki dan stiglo je golicljivo pitanjce s istočnih strana: da li je kod nas preneta vest da su Savamalu rušili ruski specijalci, objavljena na nekim ruskim sajtovima. Po njoj, rušitelji su došli iz Republike Srpske, gde su boravili kao sportska ekipa na pripremama. Ni čuo ni video, no comment. U srpskoj vlasti ima dovoljno mangupa koji podrivaju i razaraju otadžbinu.

Četvrtak, 25. avgust

Jakov je do pre sedam nedelja bio najmlađi dunavski kozak (Jihav kozak za Dunaaaj…). Sad je to Matej. On samo spava, sisa, pravi grimase i koristi svoje ljudsko pravo da se isplače kad mu dođe. Jakov ima četiri i po godine i sto jedno potpitanje. Opčinjen je tehnikom. Usput učimo nekoliko jezika.

Verica opet u Bikiću. Ona i sestra naizmence neguju roditelje. Države što se tiče, bolesni i stari su čist višak.

Prijatelji i poznanici pitaju šta ću u penziji. Hvala na pitanju, pet godina bio sam slobodni umetnik. I tada sam u pet ujutru već sedeo za kompjuterom. Sad ima više slobode: može poezija, može proza, može pola dana bez interneta.

Nije mi žao što sam marta 1973. napisao prvi prilog za novine i poželeo da se kao novinar borim za pravdu. Žao mi je što toliko sile i nepravde ostaje za buduće naraštaje.

Autor je penzioner iz Petrovaradina