Hitac koji je ubio prvu Jugoslaviju

Istoričarka Ljubinka Škodrić kaže da je kralj Aleksandar Karađorđević bio simbol prve Jugoslavije.

– On je bio snažan zagovornik ideologije unitarne Jugoslavije koji nije prezao ni od nasilnih sredstava kako bi je nametnuo. To pogotovo važi od šestojanuarske diktature iz 1929. godine. Njegovim ubistvom nije umrla, ali je veoma oslabila ta unitaristička struja, a primat su dobile federalističke težnje – tvrdi Škodrićeva.

Prema njenim rečima, za kralja Aleksandra se govorilo da je on bio jedini Jugosloven u toj državi.

– On je bio diktator, što znači da je veliki broj odluka zavisio direktno od njega. On je bio glavna pokretačka snaga jugoslovenstva – kaže istoričarka Ljubinka Škodrić.

Ona dodaje da je uticaj ubistva na spoljnu politiku teško odrediti, ali da je izvesno da od Marseja znatno slabi savez Jugoslavije, Čehoslovačke i Rumunije, poznatiji pod nazivom Mala Antanta. Taj savez se, prema njenim rečima, suprotstavljao revizionističkim tendencijama država koje su poražene u Prvom svetskom ratu i koje su smatrale da bi mapu Evrope trebalo ponovo iscrtati.

– Kao i u većini političkih ubistava, ni kod ovog atentata nije detaljno istražena politička pozadina, što otvara prostor za spekulacije o motivima. Ipak, mislim da je verovatnije da je kralj ubijen zbog unutrašnjih prilika u zemlji – navodi Škodrićeva.

Sniježana Koren, profesorka Filozofskog fakulteta u Zagrebu, kaže da je i pored deklarativnog kontinuiteta sa politikom kralja Aleksandra, suštinski njegovim ubistvom država krenula u drugom pravcu.

– Umesto kralja, vlast je preuzelo namesništvo u kom je knez Pavle Karađorđević imao dominantnu ulogu. On je prilikom preuzimanja vlasti naglasio da će nastaviti sa politkom kralja Aleksandra. Čak je i na izborima koji su održani 1935. godine pobedila provladina partija. Ipak, od ubistva, opozicija u Jugoslaviji je oživela. To je u krajnjoj liniji vodilo do stvaranja Banovine Hrvatske 1939. godine – kaže Korenova.

Govoreći o tvrdnjama da je „metak u kralja Aleksandra, prvi metak Drugog svetskog rata“, Korenova kaže da je takav scenario pretenciozan.

– Istorijski gledano, mnogo važniji je bio hitac Gavrila Principa – navodi Korenova.

Dragan Bakić, naučni saradnik Balkanološkog instituta SANU, kaže da je zbog nedostatka jakih dokaza teško spekulisati o spoljnopolitičkim reperkusijama Aleksandrovog ubistva.

– U tom trenutku Evropu potresa Nemačka aneksija Austrije. Svi su zabrinuti zbog naglog jačanja Hitlera. U tako osetljivoj situaciji Jugoslavija ostaje bez lidera i jačaju oni ljudi koji bi je najradije videli kao labavu federaciju ili čak konfederaciju – kaže Bakić.

Prema njegovim rečima, postoje indicije da bi Jugoslavija krenula u tom pravcu čak i da je Aleksandar preživeo.

– U određenim memoarima stoji da je i kralju bilo jasno da Jugoslavija mora da se menja i da je planirao da po povratku iz Francuske povuče neke poteze u tom smeru. Ipak, to su samo memoari, dokumenta, ali jaki dokazi prvog reda koji bi to potvrdili, ne postoje – kaže Bakić.

Ono što je vidljivo, prema Bakiću, jeste zaokret u politici zemlje od kad na njeno čelo dolazi knez Pavle.

– Za razliku od Aleksandra, koji je nasilno želeo da premosti, kako se u to doba zvalo, plemenske razlike i stopi sve narode u jedan, Pavle je imao mnogo pragmatičniji pristup. Njemu je bilo jasno da veštačka tvorevina ne može da opstane. On je Jugoslaviju video kao eksperiment koji nije zaživeo i čitavo njegovo političko delovanje je bilo oblikovano time. U svom programu, knez Pavle je isticao značaj smirivanja unutrašnjih prilika u zemlji. A zbog tog cilja je i 1939. godine proglasio Banovinu Hrvatsku – navodi Bakić.

Prema njegovim rečima, kralja Aleksandra je ubio Vlado Černozemski koji je sarađivao sa ustaškim pokretom i Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom, što jasno govori koji su bili motivi ubistva. On dodaje da su iz istog razloga, teze koje ubistvo Aleksandra vide kao kolateralnu štetu atentata na francuskog ministra spoljnih poslova Luja Bartua, besmislene.

– Te teze nemaju smisla. Zašto bi Černozemski ubio Bartua? Pored toga, jasno je da Bartu nije bio meta, jer je on bio samo ranjen. On je preminuo, jer mu u gužvi koja je nastala niko nije pružio pomoć, tako da je morao sam da ode u bolnicu. Zbog toga je izgubio previše krvi i preminuo – navodi Bakić.

Prvi pucnji Drugog svetskog rata

Istoričar Dragan Bakić ističe da je tezu o tome da su pucnji u Marseju prvi pucnji Drugog svetskog rata izneo britanski diplomata Antoni Idn u svojim memoarima. „Interesantno je da Idn to piše tek u svojim memoarima. U tom periodu Idn je radio kao izvestilac Lige naroda koji je trebao da podnese izveštaj o atentatu. Idn je insistirao da se sprovede samo krivična istraga, bez zalaženja u detalje o političkoj pozadini. To je radio zbog pokušaja Britanije da očuva dobre odnose između Francuske i Italije, kao protivtežu Hitleru, a svima upućenima je bilo jasno da je Musolinijeva Italija finansijski pomagala ustaški pokret. Kao što znamo, nije im uspelo da očuvaju dobre odnose“, kaže Bakić.