Ima li Hitna pomoć u Kaluđerici kiseonik?

Tvrde da su u pitanju samo „čaršijske priče“ i da kiseonika uvek imaju u sanitetskom vozilu.

“Naravno da imamo kiseonika, ali kad vas troje ljudi tako okarakteriše to je strašno. Mi imamo jedno sanitetsko vozilo na sedam naselja. Sedam naselja uvek pokriva jedna ekipa i uvek imaju dve velike i dve male boce kiseonika, i to je jedina istina”, kažu za Danas.

Prema nezvaničnim navodima sa društvenih mreža jedan dečko je imao srčani udar ali navodno kiseonika u Hitnoj službi nije bilo, te se pitaju da li stanovnici Kaluđerice treba da skupljaju pare da bi se obezbedio kiseonik, nešto najosnovnije u hitnoj pomoći?”

O stanju Hitne pomoću u Srbiji za TV Nova govorio je Dejan Zejnula, osnivač pokreta “Pravo na žovot – Meri”, čiji je fokus urgentna medicina. On je podsetio da Zakon o pravima pacijenata nalaže da pacijent ne sme da trpi štetu usled neefikasnog funkcionisanja zdravstvene službe.

– Očigledno da postoje jako veliki propusti u samoj organizaciji hitnih pomoći na nivou cele Srbije. Zbog toga smo mi i dali predlog i zakona i načina na koji smatramo da bi trebalo urediti upravo taj prvi kontakt s pacijentom. Što se tiče organizacionih problema prvo se treba obratiti Ministarstvu zdravlja, jer oni imaju svoj sektor za organizaciju rada zdravstvenih službi – naveo je Zejnula, podsećajući da je 2019. godine donet Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji nalaže da ministar propisuje način i organizaciju rada službi i zavoda za hitnu medicinsku pomoć.

– Mi taj akt već pet godina nemamo i usled nepostojanja pravnih okvira za delovanje službi hitne pomoći imamo situacije koje nam se dešavaju. U Srbiji, podsetiću, postoji oko 150 različitih službi ili opdeljenja hitnih pomoći, od čega su četiri zavoda. Jedino u zavodima imamo dispičerske centre, dok se u ostalim službama javljaju zdravstveni radnici bez postupajućih i obavezujućih protokola i upravo ti lekari koji se javljaju u tim domovima zdravlja su isti oni koji izlaze na teren i ukazuju pomoć. Problem je što su oni opterećeni pozivima, odnosno obavezom da se javljaju na telefom – naveo je Zejnula.

Sa druge strane, Zejnula ističe da u takvom sistemu, gde vam se doktor koji treba da izađe na teren i javlja na telefon a nema propisanih protokola, postoji veća mogućnost različitih manipulacija, različitih odlaganja i prolongiranja poziva.

Smatra da bi rešenje bilo da se dispečerski centru uvedu u svih 25 upravnih okruga.

– Tako bi umesto 150 službi gde će se 150 ljudi javljati na pozive pacijenata, imali 25 dispičerskih centara i toliko ljudi koji bi se javljali na telefon – dodao je on.