Hladno i sračunato odsustvo lojalnosti

Nil Ferguson: USPON NOVCA – FINANSIJSKA ISTORIJA SVETA (16)

Nil Ferguson je jedan od najuticajnih britanskih istoričara. Predaje istoriju na Univerzitetu Harvard i poslovno upravljanje na Harvardskoj poslovnoj školi. Napisao je i scenarija za četiri dokumentarne serije koje su postigle međunarodni uspeh: Empire, American Colossus, War of the World i The Ascent of Money. Honorarno piše za Fajnenšal tajms i Njuzvik. Knjiga Nila Fergusona, „Uspon novca – finansijska istorija sveta“ (Izadavači: Plato books i Optimum communications) jeste istorija svetskih finansijskih sistema počevši od Mesopotamije pa do današnjih dana. Uz dopuštenje izdavača objavljujemo najzanimljivije delove.

Ta godina je bila annus mirabilis za Sorosa, doživeo je da fond poraste za 122 odsto. Ali, pokazalo se da je jedan od njegovih najvećih „kratkih poslova“ postao najznačajnija opklada u finansijskoj istoriji Britanije.

Priznajem da sam imao opravdan interes da pratim događaje od srede, 16. septembra 1992. godine. Tih dana, dok sam istovremeno radio kao honorarni pisac u novinama i predavač na Kembridžu, postao sam uveren da bi špekulanti kao Soros mogli da pobede Englesku banku ako bi došlo do obračuna. Bila je to prosta aritmetika: bilioni dolara koji se svakodnevno obrću na valutnim tržištima protiv skromnih deviznih rezervi Engleske banke. Soros je zaključio da će rastući troškovi ujedinjenja Nemačke podići kamatne stope, pa time i nemačku marku. To bi politiku konzervativne vlade da prati nemačku valutu – formalizovanu kada se Britanija pridružila Evropskom mehanizmu deviznih kurseva (ERM) 1990. godine – učinilo neodrživom. Sa rastom kamatih stopa, britanska ekonomija bi tonula. Pre ili kasnije, vlada bi bila primorana da se povuče iz ERM-a i devalvira funtu. Soros je bio toliko siguran da će funta pasti, da je na kraju uložio deset milijardi dolara, sumu veću od ukupnog kapitala njegovog fonda, u seriju transakcija kojima je, praktično, pozajmio funte u Engleskoj i investirao ih u nemačku valutu (po ceni koja je važila pre 16. septembra, od oko 2,95 nemačkih maraka za funtu). I sam sam bio siguran da će funta devalvirati, mada, jedino šta sam ja mogao da uložim u to je bio – moj kredibilitet. Naravno, urednik biznis rubrike u novinama za koje sam pisao se nije složio. Te noći, nakon što sam na jutarnjem sastanku kod urednika dobio nešto nalik na mrštenje, otišao sam u Englesku nacionalnu operu da gledam Verdijevu Moć sudbine. Ispostavilo se da je to bio veoma prikladan izbor. Neko je u pauzi objavio da se Britanija povlači iz ERM-a. Kako smo se svi obradovali – i niko glasnije od mene (osim, verovatno, Džordža Sorosa). Njegov fond je zaradio više od milijardu dolara kada je funta pala – na kraju čak i celih 20 odsto – što je omogućilo Sorosu da vrati pozajmljene funte, ali po novom, nižem deviznom kursu. A ovaj posao je iznosio samo 40 odsto njegove godišnje zarade.

Uspeh fonda Quantum je bio neverovatan. Da je neko uložio 100.000 dolara onda kada je Soros osnovao svoj drugi fond (Double Eagle, raniji naziv Quantuma) 1969. godine i reinvestirao sve dividende, do 1994. godine bi imao 130 miliona dolara, što je prosečan godišnji rast od 35 odsto. Osnovna razlika između starih i novih ekonomskih plaćenika je dvostruka: prvo, hladno, sračunato odsustvo lojalnosti prema bilo kojoj zemlji – dolar i funta se mogu jednako nekažnjeno „šortovati“; drugo, sama količina novca kojom su se novi plaćenici igrali. Soros je jednom prilikom pitao svog partnera Stenlija Drukenmilera: „Koliko je visoka tvoja pozicija?“ Drukenmiler je odgovorio: „Milijardu dolara.“ „Ti to zoveš pozicijom?“, zajedljivo je dodao Soros. Za Sorosa, ako investicija izgleda tako dobro kao njegova investicija sa funtama iz 1992. godine, onda za nju treba pozajmiti maksimalnu količinu novca. Njegov hedž fond je bio pionir u tehnici pozajmljivanja od investicionih banaka, sa namerom da se u špekulativne dugoročne ili kratkortočne pozicije uloži novac koji daleko prevazilazi sopstveni kapital fonda.

Nastavlja se