Hoće li biti pobednika

Predaja „Ahtisarijevog plana“ Savetu bezbednosti OUN označila je početak poslednje bitke za Kosovo. Pitanje je, međutim, da li će u toj bici biti pobednika i pobeđenog? A i šta u konkretnom slučaju znače pobeda i poraz? SAD koje su inicijator što skorijeg davanja nezavisnosti Kosovu, NATO i Evropska unija podržavaju nacrt nove rezolucije Saveta bezbednosti UN koja je utemeljena na „Ahtisarijevom planu“.
U Evropi je američka zamisao izazvala najrazličitije reakcije. Međutim u EU, gde s teškoćama pokušavaju da postignu jedinstvo u odnosu na budućnost organizacije, pribojavaju se pojavljivanja novih razlika po bilo kom pitanju. Osim toga, Brisel nije spreman da se zbog toga posvađa sa SAD. Odluka da se EU preda kontrola nad Kosovom u prelaznom periodu, pa i da joj se u celini poveri funkcija stabilizacije Balkanskog regiona, doneta je odavno. Sada je EU jedino potreban međunarodno-pravni akt, bez kojeg bi spoljni nadzor nad Pokrajinom ostao bez legitimiteta i razvoj događaja mogao bi da izmakne kontroli. Bojazan od nove spirale nasilja na Kosovu zapravo i jeste osnovni motiv Evropljana. U slučaju eventualnih antisrpskih pogroma na Kosovu oni bi se našli pred krajnje neprijatnim izborom: ili da se pred licem celog sveta pokažu kao pasivni posmatrač i pomagač nasilja, ili da primene silu protiv začetnika nereda, čime bi potpisali bankrot svoje politike u regionu i dobili nešto poput mini-Iraka u dvorištu Evrope. Otuda i pokušaji da se na Moskvu i Beograd unapred prebaci odgovornost za nerede u slučaju da „Ahtisarijev plan“ ne bude prihvaćen.
Nespremnost Srbije da se tek tako pomiri s gubitkom zemlje koja je toliko značajna za srpsku nacionalnu svest sasvim je prirodna. Njeni argumenti su apsolutno fundirani s međunarodno-pravnog aspekta. Razumljiva je i nespremnost velikog dela srpske elite da dobije političku krizu u samom Beogradu, spasavajući Vašington i Brisel od kraha njihovog pristrasno antisrpskog političkog kursa. Zbog toga je logična težnja da se dobije na vremenu i da se nastave pregovori. Predlog predstavnika Rusije u UN Vitalija Čurkina da se izvrši svestrana ocena realizacije rezolucije 1244 Saveta bezbednosti i da se u Beograd i Prištinu uputi misija radi sagledavanja situacije upravo i ima za cilj da se zameni tema razmatranja i ponovo skrene pažnja na probleme koji nisu rešeni, niti se rešavaju. Potrebno je, međutim, priznati da borba za očuvanje „papirnatog“ srpskog suvereniteta nad Kosovom može biti samo kratkoročna taktička linija. U dugoročnoj perspektivi, pak, Pokrajina u celini je „odrezana kriška“ za Srbiju. Njegova faktička reintegracija nije moguća. Štaviše, Kosovo je veliko breme za zemlju i po demografskim i po ekonomskim i po političkim pitanjima.
Pri veoma visokom nivou nataliteta među kosovskim Albancima, prenaseljenosti i višku radne snage u pokrajini, Kosovo će u granicama srpske države biti stalno žarište demografske ekspanzije koje preti da u skorijoj budućnosti ozbiljno promeni njen nacionalni sastav. Dotiranje ekonomski najnerazvijenijeg regiona za srpsku ekonomiju je preteško breme. Kosovo, koje je i u „kraljevskoj“ i u „titovskoj“ Jugoslaviji bilo stalno žarište međunacionalnih i političkih konflikata takvo će i ostati. Najzad, Srbija neće ostvariti prijem u EU bez rešenja „kosovskog problema“. Zbog toga je maksimum onoga na šta bi mogla da računa je da zapravo odgodi pitanje o konačnoj sudbini te teritorije dok njen dostup Evropskoj uniji ne prestane da bude pojedinačno i maglovito obećanje i ne poprimi realne crte. Verovatniji kompromis moglo bi da bude priznanje nezavisnosti Kosova pod uslovom da Srbija zadrži severni deo i enklavne zone u kojima se nalaze spomenici njene istorije i kulture i da se pruže solidne kompenzacije izbeglicama i prinudno raseljenim licima.
Međutim, stvar nije samo u značaju kosovskog problema za Srbiju i Evropu. Pitanje je kako će se rešenje tog pitanja odraziti na međunarodnu bezbednost u celini. Zapadni pobornici kosovske nezavisnosti insistiraju na tome, da je „Kosovo – poseban slučaj“. Argument je slab – sveukupna istorija sastoji se od mnoštva jedinstvenih događaja, što ne isključuje ni njihov uzajamni uticaj, niti njihovu sličnost. Ali, ako se ipak prizna „posebnost“ situacije u Pokrajini onda je pravomerna i posebna odluka – njegova podela, koja u podjednakoj meri zadovoljava i pretenzije kosovskih Albanaca na samoopredeljenje, i želju kosovskih Srba da sačuvaju otadžbinu i ne odriču se svetih mesta za njenu istoriju i religiju. Upravo se na tome i temelji politika Rusije u odnosu na kosovski problem. Moskva se zalaže protiv nametnutog rešenja Srbima ne samo zbog jačanja svoje pozicije na Balkanu, već zbog nečeg višeg – njenog međunarodnog autoriteta, jer ni Amerikanci ni Evropljani zasad nisu ispoljili spremnost za dogovor.
Ukoliko Kosovo stekne nezavisnost to će kao eho odjeknuti po celom svetu, posebno u mnogim afričkim i azijskim državama. Moskva je u više navrata upozoravala na opasne posledice sličnog razvoja događaja. Sumnja se da u stvarnosti upravo stvaranje presedana za povoljno rešavanje postsovjetskih konflikata i jeste skriveni cilj. Međutim, nije Moskva ta koja to vodi, već njeni oponenti. Ria Novosti