Hoće li diplomatija sustići rat

Vojno, ruske snage stoje otprilike gde su bile petog dana sukoba, a diplomatske akcije još uvek su neprozirne i bez rezultata.

Susret ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova sa ukrajinskim ministrom spoljnih poslova Dmitrijem Kulebom u Antaliji ipak, po svemu sudeći, niti je bio beskoristan.

Već sama činjenica da su se srela dvojica ministara ukazuje na napredak u pregovorima koje vode predstavnici dve zemlje u Belorusiji, ali i na pravi početak pregovaračkog procesa između Moskve i Kijeva.

Najbliži posredničkoj ulozi je francuski predsednik Makron koji održava redovnu telefonsku komunikaciju s Putinom, a toj ulozi približila se i Turska koja je bila domaćin prvog direktnog susreta na novou šefova diplomatija Rusije i Ukrajine.

Nemački kancelar Šolc, posle početnog gubljenja koraka, nastoji opet da se približi Kremlju, pa je tako dva puta razgovarao s Putinom.

DVA SCENARIJA: Na osnovu izjava medijima jasno je da se u Belorusiji radi već na tekstu nacrta pravnog sporazuma dve strane.

Na to je ukazao ruski predsednik kad je u svom obraćanju saopštio da ruska delegacija ima nekoliko verzija koje se odnose na ruske zahteve. Rusija je pristala da razgovara o bezbednosnim garancijama za Kijev, a takođe najavljena je spremnost za susret predsednika Putina i Zelenskog.

Ranije je s ruske strane bilo upozorenja da prvi drugog ne smatra „odgovarajućim sagovornikom“, jer je izbegavao da ozbiljno shvati upozorenja i pozive da spreči eskalaciju sukoba u Donbasu, kao a i da „kupuje vreme“ raznim sredstvima i izjavama.

Moskva je stoga skrenula pažnju „na uzaludnost bilo kakvih pokušaja da se odugovlači pregovarački proces“, koji ukrajinske snage bezbednosti koriste za pregrupisavanje svojih snaga i resursa, uz očekivanje da će u sledećim rundama pregovora ukrajinski predstavnici pokazati konstruktivniji pristup, „u potpunosti uzimajući u obzir novonastalu realnost“.

Sastanak u Antaliji, tako, korak je bliže susretu dva predsednika, koji bi mogao da se dogodi u slučaju da sa obe strane budu obavljene neophodne pripreme.

I pored svega što se događa u Ukrajini, ovakav razvoj događaja je ohrabrujući.

U opredeljivanju toka pregovora postojala su dva scenarija. Jedan je pretpostavljavao predaju Ukrajine i razoružanje Oružanih snaga Ukrajine, a drugi ulazak u pregovore bez preduslova.

Prva mogućnost videla se kao analogija Velikog otadžbinskog rata.

Ako je ovo takav scenario, gde je Kijev Berlin, a Zelenski Hitler, onda, naravno, tražiće se predaja i pokušati da se nametne novi kontrolisani privremeni šef Ukrajine.

Druga opcija je slična onoj koju je koristila sovjetska vlada tokom Zimskog rata 1940, kad je pregovarala sa Finskom. Sovjetska vlada nije zahtevala kapitulaciju Finske, ali je istovremeno, tokom pregovora postigla veoma značajne ustupke.

NATO, NE HVALA: Uprkos svim dosadašnjim verbalnim kanonadama, čini se da je prevladala razumna pregovaračka pozicija Rusije da ne ponižava Ukrajinu i Ukrajince zahtevima za opšte razoružanje i pokušajem da se tamo postavi kvazi-vlada.

Pošto su pregovori srećom počeli u ranoj fazi sukoba i uglavnom vođeni u atmosferi prećutnog zatišja, dok su žrtve i razaranja ograničeni, a Ukrajina spremna da pregovara o neutralnosti, postoje šanse da se dođe do rešenja koje će zaustaviti dalje žrtve i razaranja.

Ukrajinski predsednik koji se hrabro drži u pvim nedeljama sukoba, poslao je pozitivne signale na sve zahteve Rusije.

Rekao je da može da zamisli pregovore o vojnoj neutralnosti Ukrajine i da se „ohladio prema NATO“ istakavši da je spreman na dijalog, ali ne i na kapitulaciju.

Pored toga, prihvatio je i razgovor o Krimu, Donbasu i Lugansku, „o tome kako će ove teritorije nastaviti da postoje“.

Što se tiče najvažnijeg zahteva, vojne neutralnosti Ukrajine, Zelenski je rekao da se, što se tiče NATO, odavno „ohladio“, „pošto je shvatio da Alijansa nije spremna da prihvati Ukrajinu, kao ni da se sukobi sa Rusijom“.

Zelenski smatra da sukob u Ukrajini može da bude rešen samo direktnim dijalogom sa ruskim predsednikom.

„Nije tu pitanje čega se mi možemo odreći. U svim pregovorima moj cilj je da se okonča rat s Rusijom, a u tom smislu spreman sam i na određene korake. Kompromisi su nužni, ali oni ne smeju da budu veleizdaja. A i druga strana mora da bude spremna na kompromise. Ali ne mogu još da govorim o detaljima. Još nismo ostvarili direktan kontakt između dvojice predsednika, a samo je direktnim razgovorima dvojice predsjednika moguće okončati ovaj rat“, naveo je on.

U kojoj meri bi onda sastanak Lavrova i Kulebe mogao da dovede do samita dvojice predsednika, naravno, veoma je teško reći, jer to u velikoj meri zavisi od toga kako će da se razvija situacija na terenu i od toga hoće li se i kako promeniti stav obeju strana.

Dok izjava Zelenskog daje dovoljno početnog materijala za dalji nastavak pregovora, čini se da je i ruska strana učinila važan korak napred.

Dmitrij Peskov u poslednjem navođenju ruskih zahteva izostavlja klauzulu denacifikacije.

Osim što je mnoge zbunjivao, ovaj uslov je interpretiran kao potreba za promenom političkog režima u Kijevu. Sergej Lavrov saopštio je da je Rusija spremna na sastanke u različitim formatima, uključujući i one na najvišem nivou.

On je potvdio mogućni sastanak dvojice predsednika, ako se za njega obave odgovarajuće pripreme.

Dosad je uvedeno oko 6.000 različitih sankcija protiv Rusije.

To je dva puta više nego protiv Irana, tri puta više od Sirije, dok je Severnoj Koreji nametnuto oko 700 sankcija.

Od njih kao i od zatvaranja kanala prema Kini, očekuje se da sasvim oslabe rusku snagu.

Cilj je da Rusija na kraju ne bude u stanju da plaća svoje državne službenike, policiju, vojsku i penzionere, a da se Putinu uskrati mogućnost da se predstavi narodu kao pobednik.

„On će, naravno, biti u potpunosti u rukama Kine, koja može dovesti u pitanje vrednost tako oslabljenog i diskreditovanog saveznika. U osmišljavanju strategije zapadni lideri treba da imaju u vidu i poruku koju šalju Pekingu“, ocenjuje jedan deo zapadnih analitičara.

Zapadne sankcije su težak, ali ne i sudbinski udarac za rusku ekonomiju koja je „izgrađena kao tvrđava za sukob sa zapadom“, ocenjuje druga grupa stručnjaka.

Uprkos finansijskim sankcijama, Rusija je izgradila „ekonomiju koja je spremna za sukobe“, smatra Ričard Konoli, stručnjak za rusku ekonomiju na Kraljevskom institutu ujedinjenih službi u Britaniji.

„Moskva će rešiti ekonomske probleme izazvane zapadnim sankcijama na način da više nikad neće zavisiti od Zapada. Nećemo imati iluzije da Zapad može biti pouzdan partner. I nećemo imati iluzije da će Zapad izdati svakog trenutka. Izdaće bilo koga pa i sopstvene vrednosti“, još je oštriji ruski ministar spoljnih poslova.

BORBA, NE ZA ŽIVOT, VEĆ ZA SMRT: „Besna“ zapadna reakcija na ruske akcije u Ukrajini „pokazuje da se zaista radi o borbi na život i smrt za pravo Rusije da bude na političkoj mapi sveta uz puno poštovanje njenih legitimnih interesa“.

Za pravo Rusije da bude na političkoj mapi sveta vodi se borba „ne za život, već za smrt“, ocenjuje Lavrov.

On je otkrio da SAD pokušavaju da ubede Kinu da se pridruži sankcijama protiv Rusije.

Rusija je otišla još dalje u sukobu sa Zapadom kao što je i moglo da se očekuje, pošto je odlučila da istupi iz Saveta Evrope. „Neka uživaju u međusobnoj komunikaciji, ali bez Rusije“, poručilo je rusko MSP.

Istina, za tri decenije koliko je Rusija članica SE, skoro polovonu vremena provela je kao suspendovana zemlja, pa čak i zbog izjava Vladimira Žirinovskog.

Interesantno je da je tog dana kad je Rusija izdala saopštenje, SE prosledio tuce izjava i saopštenja, ali ni jedno koje se ticalo ovog ruskog poteza.

Čini se da ovim počinju da se ostvaruju najave ruskih zvaničnika da će Rusija polako da napušta međunarodne organizacije koje deluju protiv njenih interesa. Sledeća destinacija je, kako stvari stoje, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju koju Rusija smatra „produženom rukom NATO“.

Iako američki zvaničnici žele da uklone svako poređenje Ukrajine i Kosova i analogije ruskih i američkih akcija, neke evropske diplomate upravo podvlače ove paralele.

Pomoćnica državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, Karin Donfrid u intervjuu za RTS odbacila je poređenje američke akcije na Kosovu i ruske u Ukrajini kao „pogrešno“ i „opasno“, ali zato bivši francuski ambasador Mišel Duklo vidi brojne sličnosti.

On to uviđa u ruskoj tendenciji da posle Hladnog rata oponaša Zapad u primerima priznavanje Abhazije i Osetije, kao što je Zapad priznao Kosovo.

U ovom okviru, ruska invazija na Ukrajinu podseća na invaziju SAD na Avganistan i Irak, sa promenom režima kao zajedničkim ciljem u sva tri slučaja, navodi Diklo.

Ali, on ukazuje da su „dva katastrofalna presedana, Avganistan i Irak, trebali da Putina učine opreznijim“.

Diklo još više poredi Srbiju i Rusiju tako što Putinov članak iz jula 2021. o jedinstvu ruskog i ukrajinskog naroda identifikuje s govorom Slobodana Miloševića na Gazimestanu iz 1989, na 600. godišnjicu Kosovske bitke – koji naziva „predznakom krvavog poduhvata u ime istorijskih himera“.

Ovakvim poređenjuma samo će snažnije da se povežu balkanski i ukrajinski događaji, što će neminovno podstaći SAD i EU da deluju istovremeno i na Balkanu, ali teško je očekivati da će propuštenih četvrt veka biti kompenzovano za nekoliko meseci.