HOFBURG TODAY

Ali od suprotne, desne provenijencije, predsednik Klestil, mada se, ruku na srce, pod tako žuljevitim okolnostima nikada ranije nije našao nijedan predstavnik njegovog državničkog zanata, niti se, pak, ponaša kao njegovi dalji i daleki prethodnici koji su na tom istom mestu stajali, ponosito predstavljajući jednu od vodećih nacija Evrope, ako ne i vodeću, poput, recimo, starog Leopolda Prvog, koji bi svoj, pčelinjim trudom nakupljeni stres, u časovima dokolice, drobio na krtim sapima neke jevrejske ili ciganske device koju bi mu za taj odušak, prilježno banjanu i napomađenu, glatko posluživali (oh, volelo je Njegovo Istočno Carsko Veličanstvo mladice kravooke, tamnih zenica i prostranih beonjača, sa pomalo isturenom vilicom, krupnih zuba i gotskog nepca, koštunjavog tela, a mekih butina i zejtinastog sjaja), niti se, štaviše, ponaša poput krvožednog prestolonaslednika Ferdinanda, Franca, koji bi naprosto otišao u lov i, kao da bere velebilje za školski herbarijum budućih svojih potomaka, prosfirao ceo fišek kuršuma kroz glavice desetina mladunčadi jelena lopatara i, blagonaklono, još toliko njihovih mamica, da ne cvile za porodom kao zaludne udove, niti, ne dao dragi Bog, poput staromodnog ludonje Maksa, kako su ga zvale teta po mami i sama mama, Maksimilijana Prvog, koji bi, u mislima, sabljom prerezao grkljan prvom koji bi mu se našao pri ruci (molim, u mislima, jer se blistavo snalazio u tehnikama sublimacije, kao istinski a zaboravljeni preteča frojdizma!), a da, najzad, na istom počasnom, isturenom mestu, gotovo hridini na otvorenom moru, ne pominjemo i nekadašnje navike gospodinčića Hitlera, firera, nego, eto, kao prilježan laboratorijski moljac koji traga za spasonosnom formulom leka, gospodin Hajnc Fišer razbija ništa drugo do sopstvenu glavu, i to oko jedne sasvim nove dileme, i giba se vešto na mekom tepihu sa orijentalnim dezenom, koji je nedavno zamenio starostavni sag, pretekao još od gospode Bamberg, preteča Habzburgovaca. Generacije i generacije vladara i državnika, kroz sve oblike carstva i republike, kroz čije se sve perspektive lomio pogled na ovaj isti stari, uvek sveži Hofburg – koji tu stoji kao tvrdo i oštro teme šestara, oko kojeg se kreće njegov meki, grafitni krak, koji opisuje krug teritorije i duhovnog svetonazora – nisu se, dakle, suočavale sa ovakvom dilemom sa kojom se naprasno suočio doctor iuris, donedavna vođa Socijalno-demokratske partije, sad predsednik Republike Austrije, Hajnc Fišer, koji, s pravom, u ovom odsudnom času, pomišlja da su svi njegovi predšestvenici, sa svim svojim postupcima i idejama, greškama i grehovima, i sam ovaj Hofburg, sa svim svojim arhitektama i depadansima, sa svih svojih, ako se ne vara, dve hiljade soba, sa riznicama i balskim dvoranama, konferencijskim centrom, španskom školom jahanja i najodabranijim horovima bečkih dečaka i lipicanera… da je sve to, sve vreme, postojalo samo zato da bi danas on, najzad, dopao grubih šaka jedne jedine prave dileme, oko čijeg razrešenja se formira političko jezgro budućnosti Evrope, njen Satz vom Grunde, ali, ništa manje, i raison d'ętre same umetnosti, evropske i svetske.

Ime Zlatko Paković, koje mu je tek odnedavno poznato, gospodin Fišer još uvek izgovara kao da krcka neljušten plod nekog jezgrastog voća, sa gorkim ukusom amigdalina pod nepcem. Čovek sa tim slovenskim imenom nalazi se u pritvoru države koju on predstavlja i pod udarom zakona koji on potpisuje, a osumnjičen je za nedelo remećenja javnog reda i mira, za uznemiravanje javnosti i sprečavanje odvijanja jedne dostojanstvene javne priredbe, što sve ne samo da iz pritvora ne poriče, nego, upravo s ponosom, priznaje i priziva. U njegovu odbranu, evo, ispod hofburških prozora kancelarije predsednika republike, iako rominja sitna kiša, od ranog jutra protestuje nekoliko stotina hiljada ljudi, a gospoda Pajman i Handke, uprkos tome što je dotični balkanski umetnik prekinuo izvođenje baš njihove pozorišne predstave, daju mu svesrdnu podršku, dok sam Pajman, bez obzira na svoju poodmaklu dob i goropadnu narav poput sipe, telali brižno i ganutljivo kako je reč o sasvim novoj umetničkoj praksi te da je na horizontu nova uloga teatra! Za njim, dakako, brekće neizostavni Žižek, pravo u megafon, lakanovsko-pitijski: „Ovo je prodor istine u umetnost! Ovo je prodor zore na Zapad!“ Doktor Fišer možda i ne razume puno štošta od sve te vike i izliva srdžbe, ali mu je belodano jasno da od onog trenutka kad je Luter zapretio Nečastivom da će mu natrljati nos svojim uflekanim gaćama, na nemačkom govornom području, smislom i opasnošću, nije bilo bremenitijeg postupka od ovog Pakovićevog, ma koliko da je vredan prezrenja.

Kad je u rezidenciji sam, pod nogama gospodina Fišera orijentalni tepih se giba lako, poput letećeg ćilima, ali kad je tu još neko s njim, makar i jedan jedini čovek, kao što je to sada, onda se pod lakim hodom predsednikovih nogu tepih opire i gužva. „Umesto da uživa blagodeti svog dvomesečnog, stipendiranog umetničkog boravka u MuseumsQuartieru, u čiji je prostrani The Black Sea Studio, kao Writer in Residence, dospeo zahvaljujući gospodinu Brunmajru iz BMEIA, te da ulazi kad hoće i bez nadoknade u Mumok i Leopold, da se švrćka po Mariahilfer štrase i krcka mesečnu stipendijicu od hiljadu i kusur evra na monografije o bečkom akcionizmu, Arnulfu Rajneru, Jozefu Hofmanu i jurodivom Hundertvaseru, u knjižari kod Valtera Keniga, da ispija omiljene braunere u Brojnerhofu, omiljenom utočištu one barabe kojoj je Austrija dala sve, a on njoj ništa, te da najzad vreme posveti pisanju svog romančića, zbog čega je i dobio pravo na spokoj božji u ovom udobnom kutku sveta, naš je srpski gost – čist hohštapler koji se predstavlja kao pozorišni reditelj i dramski pisac, a čiji sam jedini prevod bednog romančeta 'Die gemeinsame Asche' smogao snage da čitam samo do trećeg ili petog poglavlja, jer, budibogsnama, vrvi od fusnota kao košnica – taj naš neotesanac iz Beograda ili neke druge srpske varoši, dopustio sebi pravo da se uortači sa grupom sirijskih i iračkih izbeglica, koje je pokupio na Zapadnoj železničkoj stanici, ideološki instruirao i zatim popeo na pozornicu Burgteatra da tu, tobož po ugledu na, kako veli, Pirandelovu komediju, mislim da se zove 'Šest lica traži autora', prekine premijerno izvođenje predstave Petera Handkea 'Die Unschuldigen, ich und die Unbekannte am Rand der Landstraße', u režiji Klausa Pajmana, te da zahteva od glumaca da igraju novu predstavu, improvizujući na osnovu priča koje pričaju ojađeni migranti, koje je, u stvari, upotrebio zarad lične promocije, a za koje, bezumno tvrdi, da su, ako dobro pamtim, 'nečista savest Evrope'. I bilo je potrebno više od pola sata, više od pola sata da publika shvati kako to više nije Pajmanova i Handkeova predstava, za koju je platila ulaznice! Ja sam za to, dragi gospodine predsedniče, da taj balkanski, varvarski jebivetar dobije što pravednije suđenje kako bi se dugi niz godina dozivao pameti u nekom od tesnih zatvora svoje bedne zemljice“, rekao je u dahu savetnik predsednika Republike Austrije, a predsednik Republike Austrije odgovorio je: „Dragi moj Rumenige, istina je da mi moramo više paziti na to kakvi sve stranci borave u našoj domovini, ali, vi ne shvatate bit i težinu ovog problema.“

O, nek je slava ovoj izjavi gospodina Fišera, jer takvog domaćina Hofburg nikada pre njega nije udomio. Preko puta Losove „zgrade bez obrva“, Hofburg je danas, kao odraz u ogledalu, palata sa osmehom. Da taj osmeh istakne, nisu mu potrebni ni najmanji brčići.

O autoru i priči

Svake godine, u okviru projekta Literary Soundwalks, bira se neko od znamenitih istorijskih mesta u Beču, o kojem pišu pisci iz Centralne i Jugoistočne Evrope. Ove godine teme su Hofburg i Ballhausplatz. Novinar Danasa Zlatko Paković pisao je o Hofburgu. Njegovu priču moći će da tokom godine čuju svi posetiociu ovog znamenitog kompleksa, preko mp3. Danas je ekskluzivno objavljuje.