Hokus pokus prevarandus

Političari se očigledno pridržavaju osnovnih postulata mađioničarske veštine. Svojim govorima i nastupima uvek skreću pažnju naroda na nebitno, dok za to vreme izvode sve moguće hokuse i pokuse uglavnom neprimetno. Naravno, imaju i svoje pomagače, kao i šibicari ili muvatori u uličnom ruletu. Sve je lakše kad ti drugi pomažu. Koristi se i pozorišna tehnika u kojoj su veoma bitne kulise. Nekad se kao kulise koriste razna otvaranja radova ili jubilarne proslave, a kada toga nema, onda se kao kulise koriste politički klonovi i klovnovi. Poređaju se iza govornika i zamišljeno prate njegov govor. Kao kobajagi ozbiljno razmišljaju, pazeći da ne propuste momenat kad treba da klimnu glavom ili se nasmeju na neku duhovitost domišljatog govornika. Isto kao i u TV serijama sa publikom koja ima, daleko od oka kamere, svetlosni signal za smeh ili aplauz.

I tako, političari nam u svakom govoru dokažu da su neki od velikih problema rešili, ili su na najboljem putu da ga reše. Objasne nam da daju sve od sebe da srede stanje u državi, pomognu siromašnima, reformišu školstvo, zdravstvo i pravosuđe, pomognu privredu i povećaju zaposlenost. Fali samo da svaki put izvade belog goluba iz praznog cilindra.

Dok čovek plati kartu da ode u cirkus i gleda mađioničarske veštine, političarima je publika narod, koji ne plaća kartu, jer mu pare vade iz džepa na sve moguće načine, a troše ih po hokus-pokus principu. Čas ih vidiš, čas ih ne vidiš. Sad ih ima, a sad ih nema. Svi misle da su kasu napunili, a kad oni sklone maramu kasa prazna. Gde su pare nestale, niko nezna. Ostaje nam samo da im se divimo. Ništa nije napravljeno, a para nema. Prava veština. Iz narodnog džepa pare prešle u nečije džepove, a niko nije video kako. Klimoglavci im se dive, aplaudiraju i objašnjavaju svima da je baš u tome veličina i veština ovih koji su najbolji i skoro savršeni, a narod gleda u čudu kako sve polako propada. Što više ovi majstori rešavaju probleme nama sve gore, a nekima sve bolje. I za to imamo poslovicu. Dok nekome ne smrkne, drugom ne može da svane. Princip je jasan. Da bi se jedan obogatio, mora mnogo siromašnih da se opljačka. Da je jedan bogat, ili nekoliko, ni po muka. Ali ko da izdrži hiljade bogatih?

Dok mi mic po mic ka Evropi, dva napred – tri nazad, naše pare, uz pomoć štapića i svilene marame, završavaju u tuđim džepovima. Odoše nam nekoliko koridora, desetak brzih pruga, nestadoše hiljade preduzeća, izgubismo naftnu industriju i podzemne rezerve, a mi i dalje sigurnim korakom, čvrsto i odlučno gazimo ka Evropi. Oni sa bogatstvom, a mi da Evropi praznimo kontejnere. I za to imamo poslovicu. Dok je ćurana – biće i podvarka.