Holivudsko veče u Beogradu: Kako su izgledale policijske kontrole građana tokom zabrane kretanja u vreme korone

Prvi je grafički dizajner koji je zadužen za prelom teksta, a drugi je urednik ekonomije, ili je možda obratno. I ja ih takođe mešam iako ne liče, jer neretko kad hoću da preko telefona pričam s jednim ispostavi se da sam u stvari pozvao drugog.

Osim imena, prezimena i firme u kojoj rade, Aleksandrima je zajedničko i to što žive u Zemunu, na razdaljini ne većoj od kilometra. Možda jedan za drugoga nikad ne bi ni saznali da Aleksandar drugi nije posle Glasa javnosti došao da radi u Danas, ili je to u stvari Aleksandar prvi, mada nije ni bitno za dalji tok priče.

Elem, Aleksandri, ili Ace kako ih obojicu zovemo, važni su zbog toga jer sam ih u takozvanoj „zemunskoj turi“ redovno vozio kući s posla u vreme vanrednog stanja, odnosno zabrane kretanja.

Oni su mi uz šefa preloma Zorana Spahića bili posebno dragi jer su mi omogućavali da se provozam širim krugom Zemuna u kome sam odrastao, od Tošinog bunara, preko bivše Ulice Jakuba Kuburovića (danas nosi stari naziv Prilaz), kroz Novogradsku, pa ponekad Glavnu, ponekad Vrtlarsku, kako mi kad bilo draže za povratak kući.

Kada Spahića usput „izbacimo“ na Novom Beogradu, Ace bi ostale da sede na zadnjem sedištu i uživaju kao u taksiju, ili „kao u Car go“, što Aca drugi voli da kaže.

Jedne na prvi pogled uobičajene večeri krenuli smo od Studentskog grada Tošinim bunarom ka srcu Donjeg grada Zemuna kad mi se ispred šoferšajbne kao u holivudskim filmovima, uz škripu kočnica, nije ukazao policijski auto.

„Punto“ sa upaljenim rotacionim svetlima mi je tako naglo preprečio put da sam se jedva zaustavio a da mu se ne nabijem u zadnja vrata. Mene je od direktnog udarca u volan i staklo spasao pojas, a Ace su se bogami dobro istraumirale jer nisu imale običaj da koriste isti.

Iz policijskog autai strčala su trojica uniformisanih službenika, od kojih je najmlađi odmah posegao za kvakom mojih vrata, verovatno u nameri da me fizički izvuče napolje.

Međutim, to mu nije pošlo za rukom jer je moja „dačia“, kao i većina automobila u 21. veku, imala automatsko zaključavanje vrata, te je morao da pričeka sekund-dva dok nisam otvorio prozor.

„Jesi li slep, jel vidiš rotacije, jesi normalan?“, počeo je da se dere vidno nervozni policajac.

„Ne znam o čemu se radi“, u čudu sam odgovorio: „nisam ništa nepropisno uradio“.

Nisam ni završio rečenicu, a usledilo je novo pitanje: „Ma jel vidiš ti rotacije, ludače, jel treba da te jurimo?“

Sad nakratko moram da zastanem radi objašnjenja za većinu koja nije imala privilegiju da se vozi ulicama u vreme zabrane kretanja. Svaki, ali bukvalno svaki policijski automobil je u noćnim satima imao upaljene rotacije, a praksa je bila da kada želi dat e zaustavi nakratko uključi „tino-nino“ sirenu ili ti ablenduje ili ti jednostavno priđe paralelnom vožnjom i pokaže ti rukom ili palicom da staneš.

Da ironija bude veća, svi koji voze znaju da su u Tošinom bunaru, na potezu od Studenjaka do Ulice Pariske komune, semafori toliko neusklađeni da te novi zaustavlja posle razdaljine od samo par stotina metara, te da nisi ni u mogućnosti da doguraš dalje od druge brzine pre nego što ponovo počneš da se zaustavljaš, što u startu osporava hipotezu službenog lica o nekakvom jurenju

„Pa svi imaju rotacije, a on nije vozio ni 30“, ubacio se jedan od Aca otpozadi u nadi da će njegova potvrda moje normalne vožnje imati uticaj kod besnog službenog lica.

„Nije bitna vožnja, jel imate uopšte dozvole za kretanje u vreme zabrane kretanja?“, nastavio je policajac pretećim tonom, a mi smo na to odmah svi izvadili plastične kartice koje nam je kao novinarima izdala Vlada Srbije.

„A ti si pres ili vozač?“, pitao je policajac, pošto je na legitimacijama pisalo „press“.

„Ja sam novinar koji vozi kolege kući“, odgovorio sam.

„A vi,vi ste svi iz presa?“, pitao je Ace, na šta su i oni odgovorili potvrdno.

„To su novinari, nema šta, idemo“, uhvatio je jedan od kolega mladog policajca za rame dajući mu znak da se vrati u auto.

„Pazi šta radiš ubuduće“, preteći mi se ovajo bratio dok se okretao: „Ne smeš tako da se ne zaustaviš.“

„Ne znam o čemu pričate, niste ni bili iza mene kad sam krenuo na semaforu, a možda vas samo nisam primetio jer sam umoran“, odgovorio sam

„Svejedno“, bile su mu poslednje reči dok su ga kolege autoritativno ubrzavale da uđe u auto jer su smatrale da su s nama završile.

Policijski „punto“ odmah se udaljio dok smo mi ostali u tišini još par sekundi pre nego što smo prasnuli u smeh.

„Šta je ovo bilo, prljavi Hari stil?“ dobacio je jedan od Aca povećavajući dozu smeha do maksimuma. Ni pre ni posle te večeri nismo imali nijednu neprijatnost sa policajcima koji su nas, radeći svoj posao, uredno zaustavljali na uobičajenim punktovima raspoređenim po gradu.

Već sutradan nam je na mostu Gazela jedan mladi policajac odmah dao znak da krenemo ni ne gledajući akreditaciju koju sam izvadio da mu pokažem.

„Dobro, dobro, novinari, samo napred“, odgovorio je dosadnim tonom.

„Ovaj ili ne zna kako se radi posao ili nije imao iste učitelje kao onaj od juče“, prokomentarisao je Aca prvi.

Poređenje postupanja policajaca sa onim iz „holivudske večeri“ postalo je konstantno, ali novih filmskih zaustavljanja više nismo imali.

Dugo smo, sve do kraja vanrednog stanja, nagađali da li je trojka koja nas je „startovala“ pronašla onoga koga je zapravo tražila te večeri, a možda su i oni takođe razmišljali o nama, da li smo ih izigrali sa propusnicama koje smo imali. Istinaje negde tamo…

Tekst objavljen u Danasu 9. 6. 2020.