Homer i umeće pripovedanja

Ne postoji književni kanon koji ovo pevanje o pustolovnom jedrenju Odiseja, kralja Itake, nema u svome sastavu. Pustolovine Odiseja, koji se odlikovao svojom hrabrošću, postojanošću, mudrom rečitošću, lukavstvom i okretnošću i koji je nasuprot svim dijaboličkim peripetijama – dušmanskim spletkama i ekstremnim preprekama – izvojevao borbu za povratak u rodnu Itaku, oduševljavaju do danas. Ovaj ep o egzotičnoj daljini i putovanjima romantično je delo par excellence. U njemu je prvi put u svetskoj književnosti tematizovana nostalgija.

No u čemu leži magija tog prastarog literarnog dela (mita-epa) koje i nakon 2.800 godina još opčinjava i u čemu je narativno umeće pesnika, kome se čovečanstvo divi do danas? To je savršena umetnost pripovedanja, koji na neuporediv način i na maratonskoj stazi dužoj od 12 hiljada stihova, pažnju drži živom. Homer izaziva vatrenu želju za razrešenjem višestrukih dramskih zapleta u koje je njegov junak upleten. Čitalac, tako, bez daha prati Odisejeva iskušenja, sa njim deli očajanje i strahuje od zlih spletki njegovih ljudskih i nadljudskih nenavidnika. NJegove pustolovine odvijaju se u jednom stranom svetu – ali ipak ne toliko stranom da čitalac ne bi bio u stanju da sa njim sapati, deli svoje strahove i nadanja.

Jonas Gretlajn, poznat po svojim publikacijama o pripovedačkoj tradiciji u antici, kompetentan izučavalac Odisejevog sveta, predstavlja se mudrom i napeto napisanom knjigom o njemu. NJegov habilitacioni spis, Odiseja. Homer i umeće pripovedanja (Jonas Grethlein: Die Odyssee. Homer un die kunst des Erzählens, C. H. Beck, Minhen 2017), bio je posvećen narativnim perspektivama Ilijade. Svoj pristup Gretlajn veoma spretno opravdava jednom primedbom koja se pripisuje Longinu, iz prvog stoleća posle Hrista, shodno kojoj je Ilijada – dramatična i puna sukoba, dok je Odiseja, nasuprot tome, pripovedački interesantna.

Ovaj grčki mit-ep, zajedno sa Ilijadom, već nekoliko stoleća je fundament obrazovanja u Evropi. Iako lektira ovih epova ne stoji u prvom redu, ipak su mitovi koji su 2.800 godina stari, ostali suvremeni u svakodnevlju: o odiseji je reč kada su putovanja neizvesna, ili kada čarobnica Kirka nekoga omađija, a sirene su i dalje kao alarmni signali među nama. Gretlajn pribegava poststrukturalističkom prosedeu – ne posvećujući se na prvom mestu sižeu Homerovog epa, već višestrukim formama i funkcijama tekstualnog korpusa i njegovoj autorefleksivnosti kao sopstvenom podzemlju.

U svojoj knjizi Odiseja približava se Jonas Gretlajn, profesor klasične filologije na univerzitetu u Hajdelbergu, Homerovoj umetnosti pripovedanja. Šta nas danas to još opčinjava u avanturama lukavog pronalazača Trojanskog konja, koji je po presudi bogova imao deset ravnih godina da bludi i luta morima, pre no što će pasti u zagrljaj svoje žene Penelope i sina Telemaha? Za Gretlajna je fascinirajuće u Odiseji da je napetost fokusirana ne na šta, već na kako. Ovde autor povlači, ispotiha namigujući, paralelu sa (Jan) Flemingovim DŽejmsom Bondom, pri čemu je a priori jasno da će Bondov antagonist na kraju biti likvidiran.

Otuda napeto pitanje glasi: kako će se izbaviti iz opasnosti? Pri svim razlikama sa Homerom, Gretlajn vidi u paraleli sa antičkom književnošću jedno objašnjenje, zašto su ljudi skloni lektiri romansi i romanima o lekarima: jer oni sa sobom povlače izvesnost „da početak ima uskoro predvidivi kraj“. Homer počinje ovaj ep sa Telemahom (Telemahija), sinom Odisejevim i traje čitava četiri poglavlja, dok se protagonist uopšte prvi put pojavi. „Ovo odgađanje pojačava napetost, koje čitalac stiče pred pretećom svadbom Penelope“. Na Itaci nije mala gomila drskih prosilaca zainteresovanih za njenu ruku. Vreme pritiska Odiseja. NJegova „neutoljiva želja za povratkom u domovinu“, podstiče radnju, veli Gretlajn. U epizodi sa Polifemom Gretlajn vidi metaforu za kolonijalno iskustvo ranih grčkih naseljenika, u čemu Polifem oličuje ovaploćenog nepoznatog drugog.

Jedno poglavlje je posvećeno, za razliku od trezvene analize teorije književnosti, pitanju Odisejevih suza, koje autor vidi kao izraz fantastične moći pripovedanja da prenese u posebno stanje. Gretlajn nalazi da je epizodični stil Homera – sva lutajuće plovidbe ispričane su iz perspektive različitih figura i slivene u jedan koherentni izveštaj – što čitaoca vezuje i pomaže da napusti ovde i sada, kao da i sam sve to doživljava. Ne treba zaboraviti da Odisej fungira u dvostrukom svojstvu – kao osnovni junak i kao pripovedač. Jedno dugo poglavlje je posvećeno pitanju moralnih refleksija o tome da li su delovanju ljudi i bogovi u Odiseji dramaturški usklađeni, u kome autor argumentuje protiv rasprostranjenih teza, nalazeći da samovolja bogova na kraju ustupa mesto prosvećenoj pravnoj svesti.

Broj od 12.110 stihova spominje ovaj klasični filolog „jednim intelektualnim izazovom i estetskim zadovoljstvom istovremeno“. Profesor stare grčke književnosti je i sam u filološkom predanju velike klasične tradicije: on je na hajdelberškoj katedri kao jedan od naslednika Johana Hajnriha Fosa, prevodioca Homera na kraju 18. veka. Ovo ujedno pomaže da objasni zašto su i danas mnoge avanture ostale u sećanju. Jednooki kiklop Polifem, koga dosetljivi heroj Odisej opija, da bi mu oštrim kolcem izbio oko. Ili sirene, polu-žene, polu-ptice, čije je pojanje omamljivo, morske nemani Skila i Haribda, o čije se grebene smrskavaju sve ploveće lađe. Odisejeva ljubavnica Kirka koja jedan deo Odisejeve posade preobražava u svinje.

Više no bilo koje drugo delo književnosti „Odiseja“ je imalo uticaja na istoriju svetske književnosti. Blagodareći Gretlajnovoj knjizi, čitaocu postaje jasno zašto je to tako i ujedno podseća da je možda sazreo čas da se iznova latimo čitanja ovog grandioznog Homerovog epa.