Hrabri dečak spasao bebu

Bio je to i povod da za ovu hrabru porodicu svečani prijem upriliči gradonačelnik Požarevca Miodrag Milosavljević, sa saradnicima, koji im je uručio priznanja i nagrade uz reči beskrajne zahvalnosti humanoj porodici čije je izuzetno čovekoljublje izazvalo divljenje svih žitelja Požarevca i čitave Srbije.

Mnogi ljudi širom zemlje i naše dijaspore, ushićeni ovim činom, nazvali su ovo humanim podvigom godine. Crne hronike u medijima su zabeležile: sudar, put Požarevac-Kučevo, most na Mlavi, poginula četvoromesečna beba, desetoro povređeno. Crna vest iz te tragične noći, kada je sve ličilo na košmar, u kojoj je život ipak pobedio. Saša je sa majkom i sestrom naišao nekoliko minuta posle stravičnog sudara. Slike su bile zaleđene, kao i salakovački drum. Mrak ogrnut maglom, poledica, težak udes, kolona vozila. Ženski urlici, muški glas koji cvili iz automobila zgužvanog rukama nevidljivog džina kao da je od papira. Mladići koji posmatraju ukopani, kao da zapomaganje unesrećenih mimoilazi njihova čula. Prvi se snašao Saša. Telefonom je pozvao policajca Milenka Timotijevića koji svedoči da mu je drugar. – Rekao sam Milenku gde je nesreća, da ima povređenih, da pošalje policiju i hitnu, priča dečak. Onda je, vođen ko zna kakvim zovom, potrčao ka automobilu smrti, dok su odrasli i dalje bili samo posmatrači. Na „Fejsbuku“ mu drugovi čestitaju, stiže stotine zahteva za prijateljstvo. Njegovi drugari iz VI 1 osnovne škole „Vuk Karađić“ su ponosni. – Nastavnica bilogije mi je za hrabrost dala peticu, kaže Saša. – Čovek u autu je vikao : spasite mi dete! Nogama je udarao u vrata da ih izvali, da oslobodi dete. Uzeo sam bebu. Bila je krvava i mokra… Neki čovek koji je pomagao mami i meni rekao je da odmah krenemo u bolnicu „. Usledilo je deset kilometara borbe za život dvanaestomesečne Nađe. – Držao sam je u krilu, mazio po glavi, ljubio. Ona je uhvatila moj palac. Šareni džemperić bio je crven, od krvi. Moj pas je cvileo. Samo je beba ćutala. I piškila u mom krilu, seća se dečak – heroj. Do požarevačke bolnice plakali su i majka, i Saša, i njegova sestra, devetogodišnja Kristina-Kika. Stići do bolnice, spasti bebu, bila je usamljena misao Sašine majke Sanje Stojićević. – Samo sam govorila: drži se se milice, drži se bebo. Nismo joj znali ime. Tepala sam joj. Tek posle sam saznala da je svi u porodici tako zovu. Možda je prepoznala tepanje, priča Sanja koju je šok paralisao tek kada su stigli do grada. – Nisam više znala gde vozim, gde je bolnica, priseća se Sanja. Saša me je hrabrio. Mama ne paniči. Vozi levo, sad desno, upali sva četiri svetla, prođi kroz crveno. Beba je zaplakala tek kada ju je Saša predao doktoru. Lekar je rekao da su je minuti delili od smrti. Minuti kojima Saša nije dao da prođu. Odmah za njima u bolnicu je stigao i drugi spasilac. Ne znaju mu ime. Heroj. Čovek koji je na rukama doneo mrtvu četvoromesečnu bebu, Nađinu rođaku. Saša je tu noć prespavao. Ali, sledeću nije. Mučila ga je tragedija. Nađa je preživela. Njena mama nije. Njena sestrica od ujaka, stara četiri meseca, nije. Nađin tata teško je povređen. Dan ranije, Nađa je proslavila prvi rođendan, a te večeri slavila je život. – Ona je sada moja sestra. Danas ću da je vidim, izlazi iz bolnice. Jedva čekam. Baka joj je ištrikala žuti džemperić, umesto onog krvavog, smeje se maleni vitez. Saša Stanojević je heroj. To mu je ime i prezime. To mu je dala noć na drumu salakovačke pustare stavljajući ga je pred iskušenje bez popravnog. Njegova odvažnost šamar je ovima koji te večeri nisu pomogli. Njegova požrtvovanost lekcija je kukavicama. Dečak zvani hrabrost je u svom kratkom životu izvršio je najljudskiju misiju – Spasao je život!