NATO u skorijoj budućnosti verovatno neće želeti bilo gde u svetu da sprovede intervenciju nalik ovoj u Libiji uprkos tome što je, kako se čini, uz malu pomoć prijatelja uspeo da sruši pukovnika Gadafija. Ovo je dobar momenat za NATO, ali on će pre doneti osećaj olakšanja nego što će navesti na slavlje.
Kada se uzmu u obzir razmimoilaženja država članica i strategija „zaštite civila“ zasnovana na osporavanoj rezoluciji Saveta bezbednosti UN, sigurno je da NATO može da bude ponosan zbog toga što je izašao na kraj s velikim izazovom i ojačao svoju ulogu istaknute evroatlantske institucije.
Ali sada dolazi stvarno teži deo. Libija kao zemlja nije glatko funkcionisala ni do pre šest meseci kada je građanski rat počeo; danas je potpuno razbijena i zahtevaće ogromnu količinu novca za obnovu i postkonfliktne operacije. Libiji su potrebni vlada, izgradnja institucija, ekonomske reforme i bezbednost.
U većini postkonfliktnih zemalja, kako se pokazalo, teško se uspostavljala efektivna i legitimna vlast. Prelazni nacionalni savet koji su u februaru osnovale razne pobunjeničke grupe funkcionisao je prilično dobro kada se uzmu u obzir ogromne centrifugalne sile i razni pritisci. Ali veštine koje su potrebne rukovodstvu suverene države sasvim su drugačije od onih koje su koristili za vreme rata.
S obzirom na raznolike ličnosti u Savetu, prirodno je očekivati pritisak iz same Libije i iz inostranstva da se brzo raspiše neka vrsta izbora. Različite političke grupacije treba da razgovaraju o vremenskom okviru za izbore, brifuju nestrpljivu međunarodnu zajednicu i konačno odrede datum koji neće biti menjan.
Sistem bezbednosti i pravosuđe, koji su za Gadafijeve vlasti opustošeni, trebalo bi da budu prvi prioritet, mada su to oblasti kojima je najpotrebnija duboka i dugoročna reforma. Teško je i zamisliti razmere endemskog nepotizma i korupcije koji su tradicija u libijskoj policiji. Ali policija će morati hitro da bude osposobljena, verovatno polaganjem nove zakletve i nekom vrstom blic obuke. To ne bi trebalo da bude ideal po svaku cenu, ali daleko opasnije bi bilo dopustiti da ulice kontrolišu milicije i razne plemenske grupe.
Šta da se radi sa različitim pobunjeničkim grupama koje su „oslobodile“ zemlju verovatno će biti jedan od glavnih izazova za bilo koju privremenu vladu. Za očekivati je da će razarajući NATO napadi na Gadafijeve snage uskoro biti zaboravljeni ponavljanjem priča o herojskom i neustrašivom pohodu pobunjenika na Tripoli. Što pre ove trupe budu raspuštene, to bolje. Mnogi će njihovi pripadnici verovatno završiti u službama bezbednosti, ali valja se nadati da će se znatan deo njih vratiti odakle je došao.
Pripadnici Gadafijevih oružanih snaga birani su na osnovu lojalnosti i etničke pripadnosti, a ne prema sposobnostima, tako da će biti veliko iskušenje sve njih ražalovati i poslati kući (što bi bio najhumaniji mogući ishod). Ali možda je najznačajnija lekcija naučena u Iraku bila da se Sadamovi vojnici raspuste i ostave bez plata ili penzija, što je dovelo maltene do katastrofe. U tome je bio koren mnogih bezbednosnih problema koji su potom eskalirali u Iraku.
Međunarodna zajednica mora biti spremna da pomogne Libiji. U tesnoj saradnji s novim rukovodstvom države treba doneti ključne odluke o tome koje međunarodne institucije, civilne i vojne, treba da budu prisutne na terenu. Da ponovim, NATO je sada možda i popularan, ali to se može brzo promeniti. Libijci, kao i drugi arapski narodi, mogu imati kontradiktorna gledišta koja su toliko zbunjivala zapadnjake u Iraku: žele da ostanemo, a žele i da odemo.
Upravljanje, izgradnja institucija i dogovor o međunarodnom prisustvu su ozbiljni zadaci, ali najopasnije u postgadafijevskoj Libiji biće ako, na osnovu uverenja zapadnih eksperata, preovlada stav da iskustva iz Iraka i iz Avganistana pružaju dovoljno znanja i veština za predstojeće poslove. Setimo se čuvene Taljeranove opaske o restauraciji Burbona koji ništa nisu naučili, a ništa nisu ni zaboravili.
Kolektivno znanje Zapada ne može biti zamena za kolektivnu mudrost o upečatljivoj istoriji Libije i njenim običajima. Gadafi je bio brutalni diktator, ali on je osvojio vlast i držao je, ne bez razloga, 42 godine. Ako smo išta naučili u Iraku i Avganistanu to je da nekoliko godina politike ili izgradnje institucija ne može pregaziti vekove kulture. Ti vekovi, a ne repovi Gadafijevog režima, izgledno će biti stvarni neprijatelj promena u Libiji.
Autor je bivši američki diplomata. Sada je dekan Korbel škole međunarodnih studija na Univerzitetu u Denveru
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
