Hronika prelomnih godina

Na nekoliko mesta u dnevniku, Đilas traži da se rukopis spali, sve dok konačno ne zabeleži da rukopis ostavlja Aleksi da s njim postupa po svom nahođenju.

Posle skoro tri decenije, zahvaljujući predanom angažovanju Alekse Đilasa i IK Vukotić Media, ovo izuzetno važno i vredno štivo je pred čitaocima.

Reč je o prelomnim godinama ne samo u Jugoslaviji, okončanju Hladnog rata i nestanku Sovjetskog Saveza i pogledima jednog od ključnih autoriteta svetskog disidentskog pokreta o tim zbivanjima.

Rukopis je obiman i u njemu lepim stilom i poretkom defiluju ličnosti i događaji.

Sadržaj prvog dela, do 1993. politički je i društveni, dok je drugi deo uglavnom porodični, obeležen bolešću i smrću supruge Štefice.

Đilas je pripadao antiratnom disidentskom krugu koji je imao snažne rezerve prema nacionalističkim pokretima i liderima.

U dnevnicima se, stoga, pojavljuju sve vodeće ličnosti beogradske javne i disidentske scene 1980-ih.

Najčešće tu su Dobrica Ćosić i Matija Bećković.

Među njima nema mnogo ujednačenih stavova. Svako misli svojom glavom, prati svoju misao, ali svakodnevno iznose svoje šarenilo pretpostavki i ideja jedan drugom uz kafu: s Bećkovićem redovno svake subote, a s Ćosićem neodređeno, ali često.

Bećković i Đilas su na Vi, iako se znaju i sastaju decenijama.

Tu su i brojne međunarodne ličnosti, od Zbignjeva Bžežinskog, koji Đilasu šalje svoje knjige, do slavnog novinara Sajrusa Sulcbergera koji ni u poodmakloj dobi nije izgubio interesovanje za Jugoslaviju.

Godine koje pokrivaju ove Đilasove beleške su prve godine njegovog slobodnog pojavljivanja u javnosti, nakon 30 godina robijanja.

Đilas je nesumnjivo najoklevetanija ličnost u istoriji socijalističke Jugoslavije, pa su kampanje kleveta koje su vodila partijska i državna rukovodstva ostavila traga i na prihvatanje Đilasovog javnog pojavljivanja.

Verovatno su mu bile najteže kontroverze i neistine koje su se plasirale u rodnoj Crnoj Gori za koju je ostao snažno duhovno vezan.

Otuda su i ocene o njoj najoštrije i najteže: „četničko-komunistička-ibeovska džungla mržnji i odmazdi“, ili kako to iskazuje Jovo Kapičić, „huligani, prevrtljivci, izdajice i bezobzirni – Crnogorci koji su obožavali Đilasa, posle njegovog pada pitali su: ‘A ko to biješe?'“

Đilas, sa veoma širokim i šarenolikim krugom svojih sagovornika, učestvuje na način oštroumnog posmatrača i komentatora u dramatičnim političkim zbivanjima raspada Jugoslavije 1990-1992.

U tom vremenu ima mnogo novih detalja koji zaslužuju da se uzmu u obzir prilikom rekonstrukcije političkih i društvenih događaja iz 1990-ih godina.

Recimo, kad su počeli događaji na Plitvicama, i Milošević tražio od Ćosića da ide u Knin i smiruje narod.

Tamo su Raškovića izviždali. Rašković je hteo da ga Milošević primi radi dogovora, ali nije bio siguran, zato što ga je kritikovao. Milošević je pristao, ali onda nisu mogli da nađu Raškovića.

Godinu dana pre početka rata u BiH, u razgovoru sa Ćosićem, Đilas zapisuje: „Karadžić je, po Dobrici, centrumaš, koji hoće da okupi sve, od četnika do komunista (otuda kod mene utisak da je nestabilnog mišljenja), da ima smisla za taktiku i brzo reagovanje i da nije agresivan. Po Karadžiću, ako bi se BiH izjasnila za konfederaciju ili otcepljenje, Srbi u BiH digli bi ustanak“. Kao što su tačno godinu dana kasnije i učinili.

Javno delovanje povezano je s novinarima prema kojima se Đilas odnosi s velikom pažnjom i poštovanjem.

Uz medijaciju koleginice Nadežde Gaće, za koju ima najlepše reči, pa je čak uzima za junakinju jedne svoje pripovetke, Đilas učestvuje u neuspelom istorijskom dogovoru Srba i Muslimana, koje u Beogradu predstavljaju Adil Zulfikarpašić i Muhamed Filipović.

Početni dogovor o državi sa zajedničkom vojskom, finansijama, tržištem i spoljnom politikom je obećavao.

Tu su Milorad Vučelić, koji je prvi razgovarao s Đilasom u emisiji eksperimantalnog televizijskog OK kanala – Strogo poverljivo, Momčilo Đorgović, koga Đilas poredi s Jiržijem Urbanom u velikoj seriji razgovora za Borbu, Dragan Antić koji objavljuje feljton u Politici, Milomir Marić za Dugu, a Aleksandar Tijanić u Ninu.

Samo nekoliko nedelja pre početak rata, 15. juna 1991, poput pravog levičara, zajedno sa Ćosićem veruje da neće biti građanskog rata.

A ako ga bude, Srbi će da ga izgube, a Hrvati ne mogu da ga dobiju, dok Ćosić smatra da će Srbi da ga dobiju, jer su većina.

On je smatrao da Nemačka i Austrija podrškom slovenačkom i hrvatskom secesionizmu potpaljuju građanski rat u Jugoslaviji.

Objašnjavajući zašto su Amerikanci protiv Srba, Đilas kaže da ne dozvoljavaju stvaranje balkanske imperije, odnosno Velike Srbije, a da je Albanija za njih strateški važna jer je izlaz iz Jadrana u Sredozemlje.

„Zapad će prvo da nas pusti da iskrvavimo, da bi nas onda lakše omekšao kao slabe.“

Đilas je 18. aprila 1992. Ćosiću rekao da će Zapad da napadne Srbe i ići na oružanu intervenciju ukoliko Srbi ne izmene politiku.

Ćosić u to nije mogao da poveruje. Istina, teško je bilo naći mnogo ljudi u Srbiji, a možda čak i u Evropi, koji bi to rekli u to vreme.

Ideje o vojnoj intervenciji počele su tek sledeće godine.

Đilas je ukazivao da „u politici nema ni milosti, ni ravnopravnosti – ima sporazuma u kojima uvek neko dominira i ima velikodušnosti iz proračuna“, pa je predlagao srpskom vođstvu da „kad bi imalo pameti koliko junačenja, tačnije, igranja na nacionalizam, trebalo bi da se organizovano povlači iz rata i megalomanskih avantura“.

On početkom 1990-ih zapaža da je u svetu na delu „liberalna revolucija“, nešto o čemu će se pisati tek desetak godina kasnije.

Ima značajnih i veoma važnih dopuna razumevanja savremene istorije.

Tako Đilas beleži da je nacrt sporazuma Izetbegović-Gligorov o preuređenju Jugoslavije smišljen u Nemačkoj i da ga je doneo bivši nemački ambasador, da je ovde dopunjavan.

Tim sporazumom Milošević je prihvatio BiH onakvu kakva jeste, ali u okviru Jugoslavije, tj. protiv je deobe koju želi Tuđman.

Iako je načelno protiv Miloševića, ali ne toliko da bi i drugi bili zadovoljni time, Đilas primećuje da je to blisko njegovim koncepcijama i da će Milošević, ako bude uporan i elastičan, u tome uspeti.

Ćosić je prokomentarisao da će biti uporan.

„Rekao mi je: ili uspeh ili katastrofa“, dodao je Ćosić.

Doznajemo i za zaveru protiv Tuđmana koju vodi sin Ivana Meštrovića, Mate, sa idejom da ga zamene Savka Dapčević ili Mika Tripalo, pa se interesuje kod Đilasa kakvo bi bilo reagovanje Srba.

Đilas je, inače, još pre 30 godina, u intervjuu za Komsomolsku pravdu upozorio na mogućni sukob Ukrajine i Rusije.

Kinezi se dosta rano interesuju za Đilasa, pa zvanična agencija Hsinhua u aprilu 1992. objavljuje intervju s njim i obaveštava ga da su njegove tri knjige već objavljene na kineskom u Hong Kongu.

Koliko je ceo svet imao vremena za Đilasa, toliko niko od domaćih rukovodilaca nije želeo da ga sretne, osim Momira Bulatovića, 1994. Taj štetni zaborav nije korigovan do danas, kao što je zapanjujuće da Milovan Đilas još uvek nije sudski rehabilitovan i nisu mu vraćena oduzeta odlikovanja.