Hruščov na izložbi Ernsta Neizvestnog

Izložba je trebalo da bude naglašeno „liberalna“ i da skrene pažnju na duhovnu skučenost Akademije likovnih umetnosti. Neizvestni je pozvan da im se priključi pošto su računali da će njegova loša iskustva s Akademijom ići u prilog stanovištima Udruženja.

Neizvestni je odbio da učestvuje ukoliko ne budu pozvani i neki mlađi eksperimentalni umetnici. Udruženje na to nije pristalo. Ali zamisao o organizovanju izložbe eksperimentalne, nezvanične umetnosti, svidela se čoveku po imenu Biljutin, koji je u to vreme držao časove slikarstva. Nekako je uspeo da organizuje izložbu pod pokroviteljstvom moskovskog gradskog veća.

Bilo je predviđeno da budu izloženi radovi Biljutinovih studenata, i Neizvestnog i nekolicine mlađih umetnika koje je predložio. Teško je dokučiti kako je i zbog čega uopšte dozvoljeno održavanje izložbe.

Možda je Akademija bila potrebna neka provokacija kako bi ubedila vlasti da moraju delovati s ciljem sprečavanja daljeg širenja „nihilizma“ – obnovljenog termina kojim su sada etiketirani svi nekonformisti. Podjednako je moguće da, zbog birokratske neefikasnosti i slabe komunikacije među odsecima, niko nije shvatio šta izložba zapravo znači, sve dok nije bilo prekasno.

Izložba je otvorena i proizvela je pravu senzaciju. Delom zbog izloženih radova, koji nisu bili nalik ičemu drugom što je publika mogla da vidi poslednjih dvadesetak godina, ali još više zbog oduševljenja s kojim ih je mlađa generacija pozdravila. Gomile i redovi pred ulazom premašili su sva očekivanja. Posle nekoliko dana, izložba je zvanično zatvorena, a umetnicima je naloženo da svoja dela prebace u zgradu Manježa, pored Kremlja, kako bi o problemima koje su ta dela izazvala u javnosti donele sud vlasti i Centralni komitet.

Zvanična reakcija vlasti, koja je nagoveštavala mogućnost rasprave i isključivala neku unapred donetu odluku, predstavljala je značajan pomak u odnosu na dane rigidnog staljinističkog pravoverja.

U isto vreme, nije bilo ni pomena o nekoj promeni političkog kursa. Niko nije znao pravi obim te nove, navodne tolerancije. Niko od umetnika nije mogao znati kakva mu kazna preti. Rizici i pogodnosti situacije bili su nepredvidivi. Sve je zavisilo od mogućnosti ličnog uticaja na Hruščova. Enigma ličnosti još je bila presudan faktor.

Biljutin je umetnicima predložio da ostave u sali svoja ekstremnija dela, a da sa sobom ponesu samo ona konvencionalnija. Neizvestni se tome usprotivio, rekavši da time nikoga neće zavarati; osim toga, ovo je bila idealna prilika da njihova dela budu zvanično priznata.

Umetnici su okačili svoja dela u zgradi Manježa. Nekolicina njih je na tome radila čitave noći. Onda su čekali. Zgrada je bila opasana kordonima snaga bezbednosti. Galerija je pretražena. Provereni su prozori i zavese.

Grupa od sedamdesetak ljudi ušla je u zgradu. Čim je došao do vrha stepeništa Hruščov je počeo da viče: „Kakvo je ovo sranje? Đubre! Sramota! Ko je ovo organizovao? Ko je kolovođa?

Jedan čovek je iskoračio.

„Ko si ti?“

Čovekov glas se jedva mogao čuti. „Biljutin“, rekao je.

„Ko?“, proderao se Hruščov.

Neko od predstavnika vlasti je rekao: „Nije on pravi kolovođa. Taj nam ne treba. Ono je pravi kolovođa!“, i pokazao prstom na Neizvestnog.

Hruščov je opet počeo da viče. Ali ovog puta Neizvestni mu je uzvratio ravnom merom: „Možda ste predsednik i premijer, ali ne ovde, pred mojim delima. Ovde sam ja premijer, i razgovaraćemo kao jednaki.“

Mnogim njegovim prijateljima odgovor Neizvestnog učinio se opasniji od Hruščovljevog gneva.

Oglasio se ministar koji je stajao pored Hruščova: „Znate li vi s kim pričate? Ovo je predsednik vlade. A što se vas tiče, vas ćemo poslati u rudnike uranijuma.“

Dva čoveka iz obezbeđenja ščepala su Neizvestnog za ruke. On nije ni pogledao ministra, već se obratio neposredno Hruščovu. Obojica su bili niskog rasta, slične visine.

„Pričate s čovekom koji je u svakom času spreman da sebi oduzme život. Vaše mi pretnje ništa ne znače.“

Hladan ton kojim je tvrdnja izrečena doprineo je njenoj uverljivosti.

Na znak iste osobe iz pratnje koja je agentima bezbednosti naložila da skleptaju Neizvestnog, ovi su ga sada pustili.

Osetivši da su mu ruke slobodne, Neizvestni se polako okrenuo i zaputio ka svojim delima. Za trenutak, niko se nije pomerio. Znao je da po drugi put u životu iskušava sudbinu. Sve je zavisilo od onoga što će uslediti. Produžio je da hoda, naćuljivši uši. Umetnici i ostali prisutni nisu puštali ni glasa. Najzad je začuo teško, usporeno disanje iza sebe. Hruščov ga je pratio.

NJih dvojica su počeli da raspravljaju o izloženim delima, često povišenim tonom. Neizvestnog su prekidali oni koji su u međuvremenu okružili predsednika vlade.

Šef Uprave državne bezbednosti: „Vidi samo kakav ti je mantil – kao da si neki klošar.“

NEIZVESTNI: „Čitave noći sam radio na pripremi ove izložbe. Vaši ljudi jutros nisu pustili moju suprugu da mi donese čistu košulju. I trebalo bi da vas je sramota što tako pričate u društvu koje slavi rad.“

Kada je Neizvestni pomenuo radove nekih svojih prijatelja umetnika, optužili su ga da je homoseksualac. Opet je odgovorio, obraćajući se lično Hruščovu.

„U takvim stvarima, Nikita Sergejeviču, neprilično je svedočiti sebi u prilog. Ali ako biste sada mogli da mi privedete neku devojku – mogao bih vas uveriti na licu mesta.“

Hruščov se nasmejao. A onda, kada mu je prvom sledećom prilikom Neizvestni nešto prigovorio, iznenada ga je upitao: „Gde nalaziš bronzu za rad?“

NEIZVESTNI: „Kradem je.“

MINISTAR: „Umešan je u crnu berzu i druge kriminalne delatnosti.“

NEIZVESTNI: „To su veoma teške optužbe koje dolaze od vrha vlasti, tako da zahtevam najdetaljnuju moguću istragu. U iščekivanju rezultata istrage, mogu samo reći da ne kradem na način koji mi se imputira. Materijal koji koristim su otpaci. Ali da bih uopšte mogao da radim, do njega moram doći nedozvoljenim sredstvima.“

Razgovor među njima počinjao je da biva opušteniji. Više nisu pričali samo o izloženim radovima.

HRUŠČOV: „Šta misliš o umetnosti kakva se pravila za vreme Staljina?“

NEIZVESTNI: „Mislim da je bila trula, a isti umetnici vas i dalje obmanjuju.“

HRUŠČOV: „Metodi kojima se Staljin služio bili su loši, ali sama umetnost nije.“

NEIZVESTNI: „Ne znam kako bismo, kao marksisti, smeli sebi dozvoliti da tako razmišljamo. Metodi kojima se Staljin služio pothranjivali su kult ličnosti i to je postala sadržina umetnosti kakvu je on dopuštao. Prema tome, i umetnost je bila trula.“

I tako se to oteglo. Čitav sat. U prostoriji je bila teška zapara. Svi su morali da stoje. U vazduhu se osećala napetost. Jedan ili dvojica prisutnih pali su u nesvest. Ali niko se nije usuđivao da prekine Hruščova. Dijalog je mogao da se okonča jedino uz pomoć Neizvestnog. „Bolje da završimo s tim“, čuo je kako je promrmljao neki od predstavnika vlasti iza njega. Poslušno je ispružio ruku ka Hruščovu i rekao mu kako misli da bi trebalo da završe obilazak.

Pratnja se zaputila ka vratima koja vode ka stepeništu. Hruščov se osvrnuo: „Ti si čovek po mom ukusu. Ali u tebi ima i anđela i đavola“, rekao je. „Ako anđeo prevlada, dobro ćemo se slagati. Ako prevlada đavo, uništićemo te.“

Neizvestni je napustio zgradu očekujući da će ga uhapsiti još pre nego što stigne do ugla Ulice Gorkog. Nije uhapšen.

Kasnije je otvorena istraga koju je Neizvestni zahtevao. Ministar je povukao svoje optužbe i izjavio da nema dokaza koji bi upućivali na to da je Neizvestni nečastan čovek. Istraga je obuhvatala i ispitivanje kojim je trebalo ustanoviti da li je Neizvestni duševno bolestan.

Pre tog ispitivanja, ali posle susreta u Manježu, Hruščov je pitao Neizvestnog, s kojim je vodio nekoliko dužih razgovora, kako je toliko dugo uspevao da izdrži presiju državnih organa.

Britanski literata Džon Berdžer (1926-2017) bio je i uticajni likovni kritičar. NJegovi radovi iz oblasti istorije umetnosti donose nova tumačenja na koji način su se ideologije prenosile kroz vizuelne medije. Tom Overeton sakupio je ukupno 74 eseja DŽona Berdžera i objavio ih pod jednostavnim naslovom „Portreti – DŽon Berdžer o umetnicima“. Knjigu je na srpskom jeziku objavilo JP Službeni glasnik, Beograd 2019. godine (urednica Milka Zjačić Avramović, prevod sa engleskog Miodrag Marković).

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi tekst-priču o sovjetskom slikaru Ernstu Neizvestnom (1925-2016) i njegovom odnosu sa sovjetskim liderom Nikitom Hruščovom. Izbor i oprema teksta redakcijski.