Humanitarno licemerje

Iako je kritika današnje levice koju iznosi Paskal Brukner često na ivici tragikomedije, to ga ne sprečava da, s vremena na vreme, ne stvori ispravan uvid – moramo se složiti sa njim kad u evropskom, politički korektnom – posipanju pepelom – pronalazi pervertirano istrajavanje na sopstvenoj nadmoći. Kad god je Zapad napadnut, njegova reakcija nije agresivna odbrana, već samopreispitivanje: čime smo ovo zaslužili? Mi smo, na kraju krajeva, krivi za sva zla sveta, katastrofe u Trećem svetu i teroristički napadi samo su odgovor na naša zlodela… Pozitivan aspekt – tereta belog čoveka – (odgovornost za civilizovanje kolonizovanih divljaka) tako je zamenjen svojim negativnim oblikom (teret krivice belog čoveka): ako ne možemo više da budemo dobronamerni gospodari Trećeg sveta, možemo makar da budemo privilegovani izvor zla, pokroviteljski im oduzimajući odgovornost za sopstvenu sudbinu (ako je zemlja Trećeg sveta umešana u strašan zločin, to nikada nije njena odgovornost u potpunosti, već je uvek učinak kolonizacije: sve što oni čine nije ništa drugo do oponašanje kolonijalnih gospodara itd.).

… Kada levi liberali beskrajno naklapaju o tome kako je porast terorizma rezultat zapadnih kolonijalnih i vojnih intervencija na Bliskom istoku, tako da smo na kraju sami odgovorni za njega, njihove analize, iako navodno poštuju druge, pokazuju se kao očigledan slučaj pokroviteljskog rasizma koji svodi Drugog na pasivnu žrtvu i lišava ga svake moći delovanja. Ono što takvo stanovište previđa jeste da Arapi ni u kom slučaju nisu samo pasivne žrtve evropskih i američkih neokolonijalnih mahinacija. NJihovi različiti pravci delovanja nisu puke reakcije, oni su različiti oblici aktivnog angažovanja povodom nedaća koje su iz zadesile: ekspanzivan i agresivan zaokret prema islamizaciji (finansiranje izgradnje džamija u stranim zemljama itd.), otvoren rat protiv Zapada itd. – sve su to pokazatelji vrlo aktivnog angažmana sa jasno postavljenim ciljevima.

Stoga evropsko emancipatorsko nasleđe treba braniti prvenstveno od samih Evropljana, odnosno od antiimigrantskih populista koji vide preterano tolerantnu, multikulturnu levicu kao pretnju Evropi. Lako je reći da muslimanske imigrante koji krše naša pravila treba izbaciti i vratiti tamo odakle su došli – ali šta je sa onima među nama koji krše naše emancipatorsko nasleđe? Gde njih izbaciti? Trebalo bi da budemo pažljiviji kada se bavimo skrivenom sličnošću između njih i fundamentalističkih islamista, posebno ako imamo u vidu da su antiimigrantski populisti iznenada otkrili ženska i gej prava. Opscenost ove situacije zaista oduzima dah: upravo oni ljudi koji su se u našim zemljama stalno rugali pravu na abortus i gej braku i napadali ih, sada preporođeni branitelji zapadnih sloboda! Glavna pretnja Evropi ne dolazi od muslimanskih imigranata, već od antiimigrantskih populista. (Isto važi i za novu poljsku vladu koja želi da zaštiti poljsku tradiciju od multikulturnog pritiska EU: sve je očiglednije da je njen pravi neprijatelj sama Evropa, njena emancipatorska srž.)

Dakle, nije reč o tome da treba održati – pravu ravnotežu – između muslimanskih fundamentalista i hrišćanskih antiimigrantskih populista – oni su dva lica jedne iste pretnje. Multikulturne politike identiteta sa svojim poštovanjem načina života Drugog u suštini stigmatizuju druge u njihovom identitetu. To je zajednička odlika dva suprotstavljena stanovišta: onog koje vidi islam kao pretnju našem načinu života i onog koji shvata muslimane kao prijateljskog drugog, a razlike koje nas razdvajaju doživljava kao obogaćujuće. Naša većinska reakcija na muslimansku Drugost – držimo ih na udaljenosti (mrzeći ih ili im ukazujući poštovanje) – stoga pomaže da – pretnja – postane stvarnost.

Postavimo ponovo Lenjinovo pitanje: šta da se radi? Za početak, nekoliko potpuno razumnih, pragmatičnih mera. Kratkoročno, EU treba da otvori prihvatilišta u najbližoj mogućoj sigurnoj zoni (severna Sirija, Turska, grčka ostrva…), a onda da organizuje transport primljenih izbeglica do njihovih evropskih odredišta (trajektima i avionskim linijama), ostavljajući tako bez posla krijumčare, koji zarađuju milione dolara, kao i okončavajući ponižavajući jad i bedu hiljada koje koračaju kroz Evropu. Srednjoročno, treba koristiti sva sredstva, javna ili tajna, od rata informacijama u stilu Vikiliksa do ekonomske ucene (npr. Saudijske Arabije) kako bi se zaustavio rat ili makar kako bi se proširila područja bez sukoba. Jedino dugoročno rešenje jeste, naravno, komunizam, ali to je već neka druga priča…

Komunizam jeste odista evropski događaj. Kada marksisti slave moć kapitalizma da razruši vezivno tkivo drevnih zajednica, kada u tome otkrivaju otvaranje prostora za radikalnu emancipaciju, oni govore u ime emancipatorskog evropskog nasleđa. Valter Minjulo i drugi postkolonijalni antievropocentrici (s pravom) odbacuju ideju komunizma kao evropsku, te umesto komunizma predlažu kao alternativni vid otpora globalnom kapitalizmu neke drevne azijske, latinoameričke ili afričke tradicije. Treba napraviti suštinski izbor: da li se opiremo globalnom kapitalizmu u ime lokalnih tradicija koje on podriva, ili prigrljivamo ovu silu dezintegracije i suprotstavljamo se globalnom kapitalizmu u ime univerzalnog emancipatorskog projekta? Antievropocentrizam je danas toliko popularan upravo zato što globalni kapitalizam daleko bolje funkcioniše kada su njegovi prestupi u skladu s nekom starom tradicijom globalni kapitalizam i lokalne tradicije više ne stoje na suprotnim stranama, već na istoj.

… Šta nam je, dakle, činiti sa stotinama hiljada ljudi koji, u očajničkom nastojanju da pobegnu od rata i gladi, čekaju na severu Afrike ili na obalama Sirije, pokušavajući da pređu Mediteran ne bi li našli utočište u Evropi? Dva odgovora se nameću, dve verzije iste ideološke ucene koje nas čine nepopravljivo krivim. Levi liberali, besni zbog toga što Evropa dozvoljava da se hiljade ljudi udave u Sredozemnom moru, misle da Evropa treba da pokaže solidarnost i širom otvori svoja vrata. Antiimigrantski populisti, sa druge strane, smatraju da treba da zaštitimo naš način života, – spalimo mostove – i prepustimo Afrikancima i Arapima da sami reše svoje probleme. Oba rešenja su loša, ali koje je gore? Parafrazirajmo Staljina: oba su gora.

Najveći licemeri su oni koji zagovaraju otvaranje granica: u tajnosti, vrlo dobro znaju da se to nikada neće desiti, jer bi to odmah izazvalo opštenarodnu pobunu u Evropi. Oni izigravaju – lepe duše – , misleći da su iznad – zlog i pokvarenog – sveta, dok u tajnosti u njemu učestvuju: takav svet im je potreban jer jedino u njemu mogu da demonstriraju svoju moralnu nadmoć.

Uzimajući u obzir izbeglice, ispravan cilj bio bi pokušati da rekonstruišemo globalno društvo na takvim osnovama da očajnici u izbeglištvu ne budu više primorani da lutaju okolo-naokolo. Ma kako se činilo utopijskim, ovo sveobuhvatno rešenje je jedino realistično, a svako iskazivanje altruističkih vrlina samo sprečava njegovo ostvarenje. Što se više prema izbeglicama odnosimo kao prema objektu humanitarne pomoći, te dozvoljavamo da stanje koje ih je nagnalo na bekstvo nastavi da preovlađuje u njihovim zemljama, oni će sve više dolaziti u Evropu, sve dok napetosti ne dosegnu tačku ključanja, ne samo u njihovim postojbinama nego i kod nas.

… Još jedan tabu koji treba dekonstruisati jeste zabrana svake kritike islama svođenjem takve kritike na islamofobiju. Ova zabrana jeste druga strana novčića antiimigrantske, populističke satanizacije islama, tako da bi trebalo da se oslobodimo patološkog straha mnogih zapadnih liberalnih levičara koji imaju osećanje krivice zbog navodne sopstvene islamofobije. Prisetimo se kako je Salman Ruždi bio okrivljavan za nepotrebnu provokaciju muslimana, te je tako smatran (makar delom) odgovornim za fatvu koja ga je osudila na smrt – odjednom srž problema nije bila fatva kao takva, već to kako smo rasplamsali bes islamskih poglavara u Iranu… Rezultat takvog stanovišta je očekivan: što se više levi liberali na Zapadu posipaju pepelom, to ih islamisti fundamentalisti više optužuju da su licemeri koji pokušavaju da sakriju svoju mržnju prema islamu. Takav mehanizam savršeno preslikava paradoks superega: što se više pokoravamo onome što pseudomoralni – nalogodavac – traži od nas, sve više se osećamo krivim. Što više tolerancije pokazujemo prema islamu, to je veći njegov pritisak na nas. Možemo biti sigurni da isto važi i u slučaju priliva izbeglica; što je Zapadna Evropa otvorenija za njih, to će snažnije biti nagnana da oseća veću krivicu jer ih nije primila dovoljno, jer nikada ne može da ih primi dovoljno. Slično tome, prilikom integracije izbeglica, što se više tolerancije pokaže prema njihovom načinu života, to će se više nametati krivica da nije pokazano dovoljno tolerancije u praksi – muslimanskoj deci neće biti služena svinjetina u školama, ali šta ako ih uznemirava to što naša deca jedu svinjetinu; njima je dozvoljeno da se pokrivaju u školi, ali šta je sa lokalnim, polugolim devojkama koje ih uznemiravaju; njihova vera se toleriše, ali je drugi ne poštuju dovoljno itd. Prećutna pretpostavka kritičara islamofobije jeste da se islam nekako opire globalnom kapitalizmu, da je on nekakva posebna prepreka njegovom neobuzdanom širenju – stoga, koliko god da smo prema islamu rezervisani, treba preko te rezerve preći u ime solidarnosti i zarad višeg cilja borbe protiv kapitalizma. Ovu premisu treba bez ikakve sumnje odbaciti. Politički modeli koje nudi islam mogu biti jasno uočeni: oni idu od fašističkog nihilizma, koji parazitira na kapitalizmu, do onoga što predstavlja Saudijska Arabija – može li neko da zamisli zemlju više integrisanu u globalni kapitalizam od Saudijske Arabije ili nekog emirata? Najviše što islam može da ponudi (u svom – umerenom – obliku) jeste još jedna vrsta – alternativne modernosti – , vizija kapitalizma bez njegovih protivrečnosti, koja ne može a da ne podseća na fašizam.

Tokom prve polovine 2015. Evropa je bila preplavljena radikalno emancipatorskim pokretima (Siriza, Podemos), dok se u drugoj polovini godine pažnja javnosti preusmerila na „humanitarne“ teme u vezi sa izbeglicama: to je bila promena koja je klasnu borbu bukvalno potisnula i zamenila je liberalno-kulturnom idejom tolerancije i solidarnosti. Međutim, nakon bombaških napada u Parizu, u petak, 13. novembra, čak su i ove ideje (koje makar još uvek sadrže važne društveno-ekonomske teme) sada pomračene jednostavnom predstavom da su sve demokratske snage gurnute u nemilosrdni rat sa silama terora. Nije teško zamisliti ono što sledi: paranoična potraga za agentima ISIS-a u izbegličkim redovima itd. Najveće žrtve bombaških napada u Parizu biće same izbeglice, a pravi dobitnici, skriveni iza klišea u stilu je suis Paris, biće naprosto zagovornici totalnog rata na obe strane. Evo kako treba na ispravan način osuditi ubistva u Parizu – ne tako što ćemo javno slati patetične poruke solidarnosti u borbi protiv terorizma, već tako što ćemo dosledno postavljati pitanje: cui bono? I ne treba da postoji nikakvo „dublje razumevanje“ terorista ISIS-a (u stilu „njihove odvratne akcije nisu ništa drugo do reakcija na brutalne evropske intervencije“): treba ih nazvati pravim imenom, islamofašističkim naličjem evropskih antiimigrantskih rasista – jedni i drugi su zapravo dve strane istog novčića.

Stoga, vratimo klasnu borbu nazad u igru – a jedini način da to uradimo jeste da insistiramo na globalnoj solidarnosti eksploatisanih i potčinjenih. Ako se izgubi iz vida ova globalna dimenzija, patetična solidarnost sa pariskim žrtvama predstavlja pseudoetičku opscenost. Iako je mnogo nejasnog u vezi sa prilivom izbeglica u Evropu, većina njih bez sumnje pokušava da pobegne od užasnih uslova života u svojim zemljama. Dan nakon napada u Parizu, jedan od njih sarkastično ga je prokomentarisao tokom gostovanja na televiziji: „Zamislite grad poput Pariza gde vanredno stanje koje je danas na snazi prerasta u neprekidnu svakodnevicu koja traje mesecima ili čak godinama. E, od toga mi bežimo.“ Ne možemo zanemariti momenat istine u ovoj izjavi: ne mešajmo teroriste i njihove žrtve.

Možda je takva globalna solidarnost utopija. Ali ako je ne zastupamo, onda smo zaista izgubljeni. I zaslužićemo da budemo izgubljeni.

U izdanju Lagune

Intelektualna zvezda Slavoj Žižek, u svom maniru, reaguje filozofski produbljeno na događaje kojima se ovih dana i meseci bave svi svetski mediji „Protiv dvostruke ucene – o izbeglicama, terorizmu i drugim nevoljama sa bližnjima“ naziv je njegove najnovije knjige koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Laguna“ (Naslov nemačkog originala: Der neue Klassenkampf!)

U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomke iz ove knjige u kojima autor razobličava Zablude, nemoć i licemerje bele hrišćanske Evrope suočene sa problemom izbeglica koji joj ozbiljno preti. Izbor i oprema teksta redakcijski.