Humanizam je najveća ljudska vrednost

-Zato što je psihologija na raskrsnici između prirodnih nauka i nečega što je ljudsko biće u najširem smislu, a meni je humanizam uvek bio najviša ljudska vrednost. Možda je bilo i uticaja porodice, roditelja i njihovih shvatanja, kaže Selka Sadiković, sada doktorant psihologije, jedan od najboljih studenata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, najbolji student psihologije na osnovnom i master studiju, najbolji kandidat za doktoranta na katedri za psihologiju, autor više naučnih radova, stipendista Fonda Dositej i Ministarstva za omladinu i sport Srbije jer je osnovne i master studije završila sa čistom desetkom. Sećajući se gimnazijskih dana u u Prijepolju, kaže da je posle uspeha na takmičenju iz psihologije shvatila da je ljudska priroda zanima „zato što nije jasno definisana granica između normalnosti i ljudske patologije“.

* Šta je to što vidiš kao patološko u društvu koje te okružuje?

-Bila sam tinejdžer, a tinejdžeri sve vide kao patologiju-od vrednosnog sistema, međusobnih odnosa, odnosa sa profesorima, pa do nedostatka angažmana. To je prirodna adolescencija, pa je i moje ponašanje bilo očekivano.

* Kako si se osećala u odnosu na generaciju?

-Mislim da su moje ideje bile previše apstraktne za većinu iz generacije, osećala sam se usamljeno i neshvaćeno. Moja odluka da upišem psihologiju bila je više emotivna, nego rezultat nekog racionalnog promišljanja. Moja odluka je bila i da studiram baš u Novom Sadu jer sam taj grad doživljavala kao otvoren, multikulturalan, grad tolerancije i slobodnog mišljenja. Na prijemnom sam bila među najboljima.

* Bila je to potvrda da si dobro odabrala?

-Pokazalo se da sam dobro odabrala i da sam tačno definisala svoja interesovanja jer sam već na prvoj godini počela da se uključujem u naučna istraživanja. Počela sam od mentalnog zdravlja, preko bihevioralne genetilke, odnosno koliko nasleđe i sredina utiču na razvoij, osobine i patologiju ličnosti, pa do kliničke psihologije, odnosno istraživanja anksioznosti i straha. Tako sam praktično, uz studiranje, stalno učestvovala u naučno-istraživačkim projektima. Do sada imam 40 saopštenja na domaćim i internacionalnim konferencijama i dva objavljena naučna rada. Zato je i nastavak za mene bio logičan, a to su doktorske studije. I tu sam dobila nagradu Filozofskog fakulteta jer sam stekla pravo da mi budu plaćene doktorske studije pošto sam od svih kandidata imala najveći prosek i najviše objavljenih radova.

* Pošto istražuješ anksioznost i strahove, čega se ljudi danas najviše plaše?

-Dosta strahova vezano je za socijalni kontekst, porodične odnose, egzistenciju, kao posledica gubitka posla, nesnalaženja u narušenim porodičnim odnosima, niskog standarda.

* Da li ima nešto što je zaista ozbiljan društveni problem?

-Poražavajući je podatak da je kod nas ozbiljan broj alkoholičara i to svih uzrasta. To je, verovatno, povezano sa kulturološkim okvirom u kome su svaki izlazak, druženje, proslave, tuge i radosti vezane za „po čašicu“. Sa pićem se poseže zbog besa, tuge, neizvesnosti, osećaja neadekvatnosti, neprilagođenosti. Ono što je zaista ozbiljno je da se granica konzumiranja alkoholizma spustila do mlađih maloletnika. Uočljiva je i novija pojava u našem društvu, a to su brzi razvodi mladih bračnih parova. Budu u braku po nekoliko meseci, do godinu i po, sa i bez deteta. Ti mladi ljudi u braku imaju ozbiljne probleme sa komunikacijom, emocijama i očekivanjima. Došlo je do naglog skoka ka modernizmu, a s druge strane živi se u porodicama u kojima je po nekoliko generacija. Tako modernost opravdava lake razvode, a patrajarhalno življenje više generacija zajedno stvara konfuziju i onemogućava ostvarivanje partnerskog odnosa.