Hvala i zbogom najomiljenijem profesoru beskrajne čovečnosti, uvek u odbrani moralnog bića i protiv svake autoritarnosti: Ispraćaj Ratka Božovića sa Novog groblja

Ratko Božović je preminuo 23.novembra u 90. godini, a biće sahranjen u nedelju, 26. novembra u Herceg Novom, na Novom groblju u porti manastira Savina.

Od velikog erudite i velikog gospodina našeg grada u ime beogradskog FakuIteta političkih nauka na kojem je proveo radni vek oprostio se Dragan Simić, dekan ovog fakulteta i njegov nekadašnji student, i profesor Čedomir Čupić koji je takođe pohađao tu Božovićevu izuzetnu fakultetsku i životnu školu, i sa njim blizu pedeset godina ostao u bliskom prijateljstvu.

Simić je podsetio da je profesor Božović bio predavač od samog osnivanja FPN.

– Predavao je Teoriju kulture, Socilogiju kulture, Kulturnu politiku, Javno mnjenje… Bio je i dugogodišnji Šef katedre za novinarstvo i političku sociologiju, ojačavši ugled našeg fakulteta i izvan zemlje u kojoj danas živimo.

Profesor Božović, kako je istakao, bio je i rukovodilac smera Sociologije kulture i kulturne politike na postdiplomskim studijama na FPN, gde je držao predavanja iz predmeta Fenomeni modernog sveta.

Prema rečima Simića, teško je pobrojati i sve druge visokoškolske ustanove, fakultete i akamedije umetnosti u Srbiji, Crnoj Gori, u širem regionu i u inostranstvu na kojima je pozivan da sa studentima podeli svoja renesansno široka znanja. Uz sve to, autor je oko 300 naučnih radova, 150 stručnih, i 15 naučnih projekata.

– Profesor Božović je istraživač koji nikad nije prestajao da misli, da neumorno piše i to objavljuje: svi njegovi tekstovi kao i 40 knjiga bili su zapravo stalni poziv svima nama da se trgnemo iz letargije i da barem pokušamo da domislimo stvarnost onako kako je on to činio: oštroumno, pronicljivo, i da se hrabro delatno uključimo ne samo u razumevanje, nego u promenu postojećeg.

Zapravo, profesor Ratko Božović je, kako je istakao Simić, imao sve odlike istinskog intelektualca koji se uz nadmaćan osmeh kretao kroz tu olujnu zonu.

– Nije čekao da drugi prvo nešto kažu, pa da tek onda, naknadno, on uhvati „priključak“ za njima. Ratko Božović je bio najprecizniji seizmograf, često i najosetljiviji kulturni barometar koji nas je sve upozoravao na vreme. To su vrline najdragocenijih intelektualaca koje bilokoje društvo može da ima. Neću preterati ako kažem da je uz to bio oštar kritičar društva i pojava u kulturi, na prvoj liniji odbrane moralnog bića i protiv svake autoritarnosti, i da je bio savest našeg društva.

Za profesora Božovića, prema rečima dekana FPN, dobra namera i ljubav prema čoveku – pojedincu su se podrazumevale, nisu bile prepreka da otvoreno kritikuje sve ono što po njegovom mišljenju nije valjalo, i da ukazujenanajbolja rešenja.

– Sedamdesetih godina, upravo su knjige profesora Božovića otvarale avnije za slobodno mišljenje, alternativne pristupe, toleranciju, za drugo i drugačije. A veću osamdesetim godinama prošlog veka njegovo delo, a onda i on sam, postali su institucija, ali ne okoštala, sa rigidnim pravilima, nego uvek sveža, zapitana, malo izvan i malo iznad vreve…

Malo je, ukoliko je uopšte i bilo, toliko voljenih i tako poštovanih profesora Univerziteta u Beogradu kao što je bio Ratko Božović. Ali, svaki govor o Božoviću je nužno i neizbežno siromašniji od njegove stvarne stvaralačke pojave, posebno od njegovog raskošnog jezika. Hvala vam profesore na svemu štoste nas učili i još više na tome kako ste nas učili -istakao je dekan FPN Dragan Simić.

Od svog profesora i bliskog prijatelja danas se na Novom groblju vrlo dirljivo oprostio i profesor Čedomir Čupić, ističući da je fizički rastanak s Ratkom Božovićem istovremeno težak, neprihvatljiv i neminovan.

– Ovaj paradoks prati ljude i pratiće ih dok postoje. Rastanak sa dragim čovekom nije pitanje njegovih godina nego naših emocija i naše duše. Ratko je proživeo život uspravnog dostojanstvenog čoveka s raskošnom čovečnošću, koja je prožimala njegov život i darivala sve oko njega. Ratkova moć da daruje najbolje plodove čovečnosti bila je beskrajna, nesamerljiva i bogata. Ti darovi bili su razumni, umni, duševni, srčani, a i materijalni, kad god je mogao i kome je to trebalo.

Studenti 60 generacija, kako je istakao Čupić, zapamtili su ga i pamtiće ga velikog profesora,jednog od najomiljenijih, za mnoge najomiljenijeg.

– Njegova predavanja, susreti, druženja u amfiteatrima, slušaonicama, seminarima, fakultetskim holovima, bila su magična, očaravajuća, kiptala su od oblika, sadržaja i smisla. Ostaće u sećanju kao vitez svetog profesorskog poziva.

Kad je u pitanju ovaj svetu poziv, on je bio i Sizif i Don Kihot. Nikada nije odustajao… U njemu je uvek kucalo i radovalo se srce, ali i duša i duh čovečnosti – beskrajne čovečnosti. Bio je veliki majstor reči u koje je ugrađivao moć i mogućnost da iz njihovog čestara i sazvežđa raspali vatru dijaloga i vrline.

Razni nepravedni udarci su ga gađali, podsetio je Čupić, ali je sve primao i podnosio mirnoćom aristokratskog duha, nikada ne podlležući mržnji niti posežući za osvetom…

– Suprotstavljao se rđavim osećanjima i stanjima kod ljudi, njihovim opasnim delima i ponašanju prema drugima, uzurpatorima, prevarantima i nasilnicima. .. Bio je sa studentima i građanima kad god bi normalnost života u zajednici bila dovođena u pitanje, učestvovao je u protestima zajedno s njima u proteklih 30 godina.

Govorio je na protestima, demonstracijama, mitinzima i tribinama širom zemlje, u radio i TV emisijama i svim ostalim medijima, javno je ukazivao na sve što nije u redu u društvenom životu, a što posebno vlasti izazivaju i čine. Branio je pojedince nepravedno optuživane, nečasno osramoćene, one koji su doživeli razne vrste nasilja…

Ratkov stvaralački opus, kako je istakao Čupić, smešten je u 43 knjige i veliki broj radova objavljen u časopisima i dnevnoj štampi. Napisao je tri toma, na više od hiljadu stranica o našim ljudima, njegovim savemenicima, koji su bili svetionici, orijentiri, mere i oslonci stvaralaštva i čovečnosti….

– Bio je moj profesor i prijatelj u onom aristotelovskom značenju – drugo ja. Tokom decenija bio mi je oslonac i jedan od uzora kako se živi, misli i deluje čovečno. Naše druženje je počelo pre 47 godina, bilo je njegov izbor, a moja srećna okolnost.
Vodili smo svako veče razgovore u gluvo doba noći. Kad me ne bi dobio, čim bi uspostavili kontakt znao je da kaže: „Ko se uselio u moje vreme“?! Teško je suočiti se s činjenicom da ga više neću fizički viđati ni čuti njegov glas. I on i ja bili smo robovi najlepšeg ropstva – prijateljstva…

– Prijatelju, odlaziš iz Beograda koji si, kao dom, neizmerno voleo, u predele zavičaja tvojih prededova i pramajki, majke i oca i tvoga dela detinjstva i prve mladosti. Tvoja zavičajna duž prostirala se od Nikšića do obližnjeg naselja Trepča, preko kamenitih crnogorskih vrleti, do novljanskog zaliva i jadranskog mora. Tvoji zemni ostaci smeštaju se u prostor manastirskog mira, među borove i lijandere prelepe Savine.

Čuvaće te sa severa crnogorski krš a sa juga valovi i bonace Jadrana. U nama ostaješ u najboljim pričama, sećanjima, druženjima, susretima i veselim i radosnim trenucima koje smo s tobom provodili. Od sada ćeš nas gledati iz tvojih knjiga smeštenih u našim policama. Biće to pogled koji neće prestajatu dok smo na ovom svetu – rekao je u svom opraštanju profesor Čedomir Čupić.