Hvala Miri Trailović

Svake godine, obično negde u avgustu, članovi Bitef tima, neki već sa vidnim podočnjacima, započinju međusobne razgovore o tome kako „jedva čekaju da festival počne, pa da i oni malo odahnu, jer i oni imaju dušu“. Ove nade se, kao po pravilu, ispostave lažnim. Kada počne festival, za sve iz Bitef tima, tek započinju najduži radni dani. Jeste lepo, ali nema baš previše vremena da se odahne. Pogotovo za ljude iz organizacije festivala koji, praktično, ne spavaju.

Razmišljam o ovome dok sedim u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u momentu u kome Srećko Horvat otvara 52. Bitef. Pored mene sedi Anja Suša, nekadašnja selektorka Bitefa. Uvek kada se sretnemo, pomislim kako verovatno ne postoji osoba koja, bez toga da joj bilo šta kažeš, može savršeno da proceni u kakvom se stanju trenutno nalaziš i da te razume. Jedno je sigurno, Anja deluje mnogo odmornije i opuštenije nego u vreme kada je radila na Bitefu…

Subota, 15. septembar, 09:30

Jutro posle svečanog otvaranja, dovozim Žorisa Lakosta, reditelja predstave Svita br. 3: ‘Evropa’, na parking ispred Bitef teatra. Kao i mnogim drugim stranim umetnicima i njemu su pričali o pozorištu koje se nalazi u crkvi, pa je poželeo da ga vidi. Lakost, ćutljiv, mrzovoljan i nedovoljno razbuđen, izlazi iz razdrndanog automobila i sprema se da uđe u razdrndano pozorište. Pre nego što će to uraditi, odlazi do obližnje trafike na Bajlonijevoj pijaci da kupi kafu za poneti. Usput, već započinjem sa standardnim pričama: kako je pozorište tehnički u nezavidnom stanju, kako su dimeri crkli ali su sada zamenjeni, kako tehnika radi u veoma teškim uslovima i pomoću štapa i kanapa, kako zaposleni u pozorištu osećaju posebnu pripadnost i entuzijazam prema kući, iako su slabo plaćeni…

Razgovor prestaje u trenutku u kome Lakost ulazi u salu pozorišta. Uvek kada nekoga tamo odvedeš prvi put, reakcija je slična. Izraz blagog iznenađenja, potom iskreno oduševljenje potpuno jedinstvenim pozorišnim prostorom. Lakost govori kako je „ovo mesto savršeno, sa sve pijacom u blizini“.

Nekada nismo svesni bogatstava koja imamo. Hvala Miri Trailović. Nadam se da ne bi bila previše razočarana kada bi, nekim čudom, danas ušetala u zgradu Bitef teatra.

Nedelja, 16. septembar, 19:50

Publika se okuplja ispred Beogradskog dramskog pozorišta. Beogradska publika kao da ulazi u stanje borbene gotovosti kada je na repertoaru neka Frljićeva predstava. Prisutan je mnogo veći broj ljudi nego što sala može da primi.

Negde u gužvi stoji čovek sa maskom na licu i drži transparent na kome piše: „Smrt buržoaskoj umetnosti.“ Ne govori, stoji mirno sa transparentom podignutim ispred sebe. Poneko ga pogleda, ali se stvara utisak da ga ljudi mahom ignorišu.

Ispod maske prepoznajem čoveka koga dobro poznajem i sa kojim sam čak zajedno i studirao. Pomišljam da mu priđem i započnem razgovor o prirodi njegovog protesta. Odustajem. Ne treba mu remetiti performans.

Ponedeljak, 17. septembar, 16:00

Bašta beogradskog restorana. Tradicionalno druženje sa članovima žirija se privodi kraju. Umetnički direktor festivala i glavna producentkinja su već otišli.

Naručujem kafu i razgovaram sa ovim pametnim ljudima o različitim temama: pozorištu, teorijskoj izdavačkoj delatnosti u Orbanovoj Mađarskoj, krempitama, ajvaru… Retko kada ćete se naći u društvu ovako prijatnih i finih ljudi. Toliko finih da im ne pada na pamet da me otvoreno zamole da odem, iako se to od mene očekuje. Naime, posle druženja sa timom festivala, planirano je da ostanu sami i održe jedan od prvih zvaničnih sastanaka žirija. Propozicije festivala, naravno, nalažu da niko osim članova žirija nema pravo da prisustvuje ovim sastancima. A sa ovakvim ljudima vam bude toliko lepo da zaboravite da treba da se udaljite.

U momentu kada shvatim da, ako uskoro ne počnu sastanak, neće moći da ga održe, gasim do pola popušenu cigaretu, izvinjavam se i odlazim.

Utorak, 18. septembar, 22:00

Gostovanje estonskog Teatra NO.99 sa predstavom Prljavština u Pozorištu na Terazijama. Posle predstave, ljudi razmenjuju mišljenja o onome što su videli. U periodu od samo nekoliko minuta, možete čuti utiske koji su zapanjujuće različiti. Postoje ljudi koji nikada ništa lošije u životu nisu videli, kao i oni koji nikada nisu gledali nešto bolje. Ovakve reakcije su zaista zanimljive. Koliko puta u životu vidiš nešto najlošije što si ikada video? I koliko puta u životu vidiš nešto najbolje što si ikada gledao? Pitam se da li će, posle prospavane noći, i jedni i drugi ublažiti svoje stavove. U svakom slučaju, za mene je to dokaz da je stavljanje ove predstave u program ovogodišnjeg festivala bila opravdana odluka. Prljavština je prava „bitefovska“, ona koja ima moć da potpuno podeli publiku.

Sreda, 19. septembar, 16:30

Raditi na Bitefu podrazumeva i konstantno sastančenje sa gostima, menadžerima festivala, umetnicima, kritičarima. Za nekoga ko ne voli da mnogo priča, ovo može da bude previše. U tim trenucima, valja manje pričati a više slušati, pogotovo kada imate šta da čujete.

Gošća sa festivala iz Bogote, na inicijativu prisutnih, pokušava da dočara i razjasni međusobne odnose, koalicije i sporove između južnoameričkih zemalja. Otvara nam ceo jedan svet geopolitičkih strategija i političkih intriga. Pokušavajući da je do kraja razumemo, pokušavamo da uporedimo informacije koje dobijamo sa nama poznatim situacijama iz evropske politike.

Koliko malo, u stvari, znamo o ovom velikom kontinentu.

Četvrtak, 20. septembar, 09:30

Sedam desetina Bitefa je prošlo. Festival je ušao u fazu kojom dominiraju instalacije bez prisustva glumaca na sceni. Odjednom, ceo doživljaj Bitefa dobija neki novi oblik. Kao da se nalazite u festivalu u okviru festivala. Zbog činjenice da se instalacije prikazuju u toku nekoliko dana u različitim terminima, ljudi prestaju da bivaju skoncentrisani u isto vreme na istim mestima. Stvara se utisak da sve postaje nekako intimnije…

Autor je Bitefov dramaturg