I danas ima kriminalaca sa vezama u politici

On dodaje da je naopako to što političari zaista veruju da u „nepredviđenim situacijama“ kriminalci mogu da učine više nego državne službe.

– Srbija se jeste rešavala kriminalaca, ali onih „nepodobnih“, kriminalaca koji nisu bili po volji svojih povlašćenih kolega na vezi s tajnom policijom. Tu je priča potpuno jasna, ističe Tufegdžić.

U knjizi tvrdite da je policija tražila od DB-a da im omogući prisluškivanje kriminalaca, ali da to nikad nije realizovano. Koliko je dubok sukob BIA i MUP-a danas i da li to koči borbu države protiv kriminala?

– Nema sumnje da je DB uskraćivao informacije i tehničku podršku policiji. Taj sukob traje dugo i ne nazire mu se kraj. Inspektori iz javne bezbednosti kolege iz tajne policije ponekad nazivaju fanaticima kojima je služba iznad i ispred svega, da je brane čak i kad pravi evidentne propuste. S druge strane, iz BIA se mogu čuti optužbe da su zbog aljkavosti i curenja informacija iz policije propale neke od važnih akcija. Teško je dokučiti gde je tu istina. Više brine tvrdnja Zorana Mijatovića, bivšeg zamenika načelnika DB-a, da je od smene Jovice Stanišića, sa kratkim vremenskim izuzetkom, tajna policija postala partijska služba. 

 Bivši republički tužilac Đorđe Ostojić kaže da je svojevremeno bilo ubijeno osam kriminalaca u osam sačekuša i da su svi bili prisluškivani od DB-a. Kada je tražio da se proveri koga je od šefova te tajne službe o kretanju tih kriminalaca informisala službenica koja je bila zadužena za prisluškivanje, nije mu udovoljeno. Da li država i danas krije svoje veze sa kriminalcima?

– Đorđe Ostojić je izneo podatke iz vremena uzleta Zemunskog klana. To su zločini koje su oni počinili, naravno uz podršku pojedinaca iz DB-a koji su im dostavljali informacije o praćenju. Nije za to niko odgovarao, nije ustanovljeno ko im je doturao podatke, koga su plaćali, ništa. Tu sramotu tajna policija nije skinula sa sebe. Neumesno je reći da se služba promenila, da su postavljeni novi rukovodioci i praktično amnestirati sve kriminalno što je ranije činjeno. Nemamo nijedno saznanje da ljudi iz službe koji su sarađivali sa „zemuncima“ i dalje nisu u aktivnoj službi. I zbog toga je, naravno ne samo zbog toga, osnovano sumnjati u postojanje veze kriminalaca i tajne policije, odnosno države. Nezvanično su mi to rekli i pojedinci iz BIA. 

 Brojna su nerešena ubistva tokom devedesetih i danas nerazjašnjena. Pišeš da ih ima više od 300. Šta je razlog što su ostala nerazjašnjena? Među njima su i Radojica Nikčević, ministar odbrane Pavle Bulatović, Radovan Stojičić Badža, Žika Petrović (direktor JAT-a), Zoran Todorović Kundak (direktor Beopetrola)…

– Najveći broj likvidacija tumačio se kao međusobni obračun kriminalaca, što delimično jeste bilo tačno. Ali, i tu se u značajnom broju radilo o likvidacijama koje je počinio Zemunski klan uklanjajući svoje protivnike. Drugi krug ubistava bile su likvidacije starijih kriminalaca koji su odavno prestali da se bave kriminalom i započeli legalne poslove. Motiv njihovih ubistava nikome nije bio jasan. To su Jusa Bulić, Darko Ašanin, Žorž Stanković, Rade Ćaldović Ćenta… Jedino zajedničko im je bilo da su svojevremeno svi sarađivali sa DB-om. Možda je u tome moguće naći razlog za njihova smaknuća. Za Srbiju su posebno neprijatna smaknuća ministra vojske Pavla Bulatovića, sudije Nebojše Simeunovića, prvog policajca Radovan Stojičića Badže, direktora JAT-a Žike Petrovića… Osim Badžinog, ostala ubistva skoro da i nisu ozbiljno rešavana. Nijednoj vlasti u proteklih 15 godina to nije bio prioritet. Sramno za državu, ma ko bio na vlasti. Nepostojanje želje da se uopšte osvrnemo na te zločine pokazuje da u Srbiji čak ni u smrti nisu svi jednaki. 

 Navodite 2001. i 2002. kao godinu sa najvećim uplivom kriminala u državni aparat. Koliko se stanje danas promenilo, pošto u državnim službama nije bilo lustracije?

– Menjala su se politička vođstva, ne i sistem na kojem se ukorenila korupcija. Političari nisu ni pokušali da negiraju tu neprijatnu činjenicu, ali sem priznanja da korupcija postoji u zabrinjavajućem obimu, nije učinjeno puno da se iskoreni. Nažalost, s obzirom da je kriminal, u blažoj ili većoj meri, ukoračio u sve segmente funkcionisanja društva, da je punu deceniju i po gotovo nezamislivo da se bilo koji posao završi „samo“ na osnovu poštovanja zakonskih normi, nisam siguran koliki efekat bi imalo svojevremeno sprovođenje lustracije. Ona je, ipak, ograničena na pojedince, a mi živimo u sistemskoj, bezmalo kulturološki ustanovljenoj korupciji kao osnovi organizovanog kriminala. 

 Kažete da je razlika između današnjeg kriminala i nekadašnjeg u tome što „nedostaju samo trenerke i patike“ i da je „sve ostalo na broju“. Kakav je kriminal danas, pošto je jasno da su mnogi legalizovali svoje poslove?

– Nemoguće je upoređivati kriminal ranih 90-ih sa današnjim stanjem. Ono prethodno, u velikoj meri banditsko, bio je početak završne faze kroz koju smo prolazili proteklih godina. Privatizacije su obavljene kako jesu, veliki poslovi podeljeni, prava konkurencija skrajnuta, državna dobra pokupovana… Sada smo u fazi prostog održavanja takvog stanja. 

 Da li je haos u tom kriminalnom svetu zavladao kada je DB izgubila kontrolu nad njima, početkom raspada SFRJ?

– Haos je nastao kada su se u trougao policija – kriminalci – DB umešali političari. Vrlo brzo su iz trougla uklonjeni i policija i DB, a političari uspostavili direktnu komunikaciju s kriminalcima. Rezultati su nam dobro znani.

Da li je rastrgnuta veza političkih partija i kriminala?

– Kako da ne.

O autoru

Vojislav Tufegdžić je novinar Njuzvika i autor verovatno najintrigantnije knjige o kriminalu u Srbiji tokom devedesetih – „Kriminal koji je izmenio Srbiju“, koju je napisao zajedno sa kolegom Aleksandrom Kneževićem. Po knjizi je snimljen dokumentarni film „Vidimo se u čitulji“.

Političari i kriminalci

Pišete da 10 ljudi iz Đinđićevog obezbeđenja nije prošlo bezbednosnu proveru u MUP-u. Službe za obezbeđenje su i danas crna rupa u policiji. Da li je neko snosio posledice zbog toga? – Nekolicina ozbiljnih profesionalaca iz javne i tajne policije s kojima sam razgovarao imala je istovetno stanovište, a to je da su brojni političari bili prosto fascinirani kriminalcima. Možda zvuči čudno, ali slike iz života to najbolje ilustruju. Pre 10 godina bivši ministar policije Dušan Mihajlović mi je rekao da ne pamti veću koncentraciju kriminalaca od one koju je video u obezbeđenju političara na predsedničkoj inauguraciji Vojislava Koštunice u Centru Sava. Od tada je načinjen mali otklon. Međutim, u suštini je ova oblast i dalje prilično neregulisana, jer se obezbeđenjem ličnosti bavi više službi, a koordinacija među njima je sve drugo samo ne dobra. A nisam čuo da je bilo ko snosio iole ozbiljne posledice zbog propusta. Da ne pominjem privatna obezbeđenja i njihove ingerencije.