I naš bravar i njihov De Gol su bili bolji

Ni time izazvani raskol u stranci supruga nije je privoleo da se odrekne politike. Politika se srećom odrekla nje. Da li su Mimi i Rubi uništile Grčku i Italiju? Nisu. Ali su one lakmus papir koji pokazuje zašto su dve lepe zemlje pred propašću. Zbog previše ljubavi za život, a premalo ljubavi za red i rad. Ali, da li samo zbog toga?

TRIJUMF PROSEČNOSTI

Šefovi država i vlada zemalja članica evrozone počinju zastrašujuće da liče na onaj karavan predsednika bivših jugoslovenskih republika s početka devedesetih godina koji se, bez ikakvih rezultata, selio iz jednog glavnog grada u drugi. Dok jedna po jedna evro-ekonomija pada gušeći se u dugovima, evropski lideri sa nemačkom kancelarkom i francuskim predsednikom na čelu najavljuju i odjavljuju samite iza kojih ostaju odluke čiji sadržaj niko ne razume, pa ni oni sami, i osnivaju spasilačke novčane fondove kojima nedostaje jedino novac. Ministarstvo inostranih poslova Francuske saopštava da poslednji samit u Kanu i nije bio toliko skup, sića – 20 miliona evra, ali – ne, kaže uvek bolje obavešteni francuski političko-satirični list „Okovani patak“, celih 80 miliona evra. Niko ne zna ni šta je bilo juče, a kamoli šta će biti sutra. Ni berze. Cene akcija, nafte i zlata kreću se čas gore, čas dole, naizgled ničim izazvano. Sve evropske ekonomske prognoze za sledeću godinu revidirane su u četvrtak nadole.

Očito nesposobna da se suoči sa činjenicama, prespora da na njih reaguje i nespremna da donosi bolne odluke, evropska politička elita se taman, posle godinu i po dana premišljanja, odlučila da otpiše pola dugova bankrotiranoj Grčkoj, kad se koliko je duga na finansijskom ledu okliznula ogromna italijanska ekonomija. Sve sa svojim vickastim premijerom koji je „od naše države napravio sprdnju“, kako je prošle nedelje zavapio jedan poslanik. Italijani do kraja ove godine moraju da refinansiraju 37 milijardi evra državnih obveznica, a tokom sledeće još 307 milijardi, a kamate po kojima bi to refinansiranje na svetskom finansijskom tržištu trebalo da obave narasle su na nepodnošljivih preko sedam odsto, uprkos spornim, a upornim intervencijama Evropske centralne banke. Glavni poverilac italijanske države su francuske poslovne banke. Međunarodni monetarni fond, novi italijanski protektor, uključio se u proceduru ubeđivanja Kineza da bez velikih političkih uslovljavanja sa svojim novcem uđu u evropske spasilačke fondove. Italija je prva velika zapadna država za koju će se pobrinuti MMF.

„Ovo što se dešava u Evropi jeste posledica i krize elita, ali i stvar mnogo dublja od toga“, kaže za Danas dr Mladen Lazić, kome su elite uža specijalnost. „Kriza elita samo je deo opšte sistemske krize kapitalizma koja se ima zahvaliti i činjenici da je nestalo izazova kakav je bio socijalizam, nema više takmičenja kao kapitalističke filozofije koja važi podjednako i u ekonomiji i u politici, nema drugog političkog modela prema kome bi se mogla pokazati neka prednost. Unutar samog Zapada, rasule su se radničke partije i radnički sindikati, one snage koje su držale sistem pod kontrolom. Nema više ni spoljašnjih izazova ni unutrašnje protivteže“, kaže Lazić. Zato je, smatra on, sistem počeo da iskazuje svoje najgore osobine na raznim planovima, između ostalog i na planu elita. „Pošto su elite relativno male grupe ljudi, individualni kvaliteti su jako važni za to kako će elite da funkcionišu. Zato nije beznačajno da li su na čelu ljudi koji su izuzetnih sposobnosti ili su na čelu relativno prosečni ljudi. Ranije su oni mogli biti izuzetni i donositi izuzetno dobre odluke, a izuzetno loše odluke su kontrolisane unutar sistema raznim polugama kontramoći kojih više nema.“

Lazić smatra da danas nedostaju pojedinci sa vizijom, da praktično i nema takvih među političarima. „Imali smo u slučaju Baraka Obame političara koji se predstavio kao da ima viziju, a pokazalo se da je u stvari nema, da je njegova vizija bila samo još jedna marketinška prodaja. Jako veliki broj političara u najuticajnijim državama su relativno prosečnih kvaliteta što je ozbiljan problem, ali je još ozbiljniji problem što birači pristaju na ljude osrednjeg kvaliteta. Uzmimo, recimo, francuskog predsednika Nikolu Sarkozija. On je dobio masovnu podršku srednjih slojeva u Francuskoj iako je po svemu što je govorio i zastupao bilo potpuno jasno da je to čovek koji će raditi protiv samih srednjih slojeva. I to je moralo da bude jasno obrazovanim ljudima u Francuskoj. Oni su ga svejedno podržali zato što su mislili da je socijalistička partija pase.“

Ali, smatra dr Lazić, sada se naročito pred Evropskom unijom javlja pravi izazov. „Sada smo u tom smislu pred jednim raskršćem i možemo da kažemo: ili će se pronaći političari koji imaju daleko natprosečni kapacitet za rešavanje nastalih problema ili će sistem dospeti u vrlo ozbiljnu krizu, pre svega kad je reč o EU, koja će tokom narednih desetak godina biti pred dramatičnim odlukama“. Laziću je očigledno da sadašnja nemačka i francuska elita, koje nose ekonomsko ujedinjenje EU, ne deluju kao zastupnici opštih interesa Unije nego kao zastupnici pre svega svoja dva nacionalna interesa u njihovoj trenutnoj harmoniji. „Umesto Angele Merkel i Nikole Sarkozija moraju se naći političari koji su u stanju da nametnu opšti interes Unije vlastitim nacionalnim interesima. A za to treba ogromna snaga i autoritet.“ Lazić, međutim, takvu ličnost trenutno ne vidi u Evropi. „Da bi se danas došlo u vrhove političke elite, mora se proći ogromna birokratska procedura koju najbolje prolaze relativno prosečni ljudi, oni koji su u stanju da se snađu u tim zaverama uskog kruga. A drugi, populistički, način je jako opasan jer može lako da isklizne van demokratskih okvira.“

MASTRIHTSKI DEBAKL I FINI FINCI

Da li je, sem osrednjih evropskih političkih elita, za dramatične aktuelne događaje u evrozoni, a posebno za probleme Grčke i Italije, odgovoran i sam, za neke od članica prezahtevan sistem evra? U njemu se od 27 članica EU nalazi njih 17, od kojih nekima kao što je Grčka tu verovatno nije bilo mesto. Od deset država koje su odbile da uđu u sistem evra, za tri – Švedsku, Dansku i Veliku Britaniju – u tom bi se sistemu sigurno rado našlo mesto. Od 17 članica evrozone mastrihtske je kriterijume – budžetski deficit 3 odsto, stopa zaduženosti najviše 60 odsto BDPa – od uvođenja evra do danas poštovala u potpunosti samo jedna jednina – Finska. I što je još zanimljivije, doslednije su te kriterijume poštovale članice EU van evrozone, kakav je slučaj sa Švedskom na primer, nego one u samoj zoni.

Na pitanje da li je sistem evra kriv za nevolje Grčke i Italije, dr Branislav Pelević, profesor Megatrend univerziteta, kategorično odgovara sa – ne.

„Da li su ekonomije Grčke i Italije imale štete od ulaska u evrozonu? Italija definitivno – ne. Da li bi za Grčku bilo bolje da je postala članica Evropske unije, ali ne i evrozone, sa drahmom kojom bi malo mogla da manipuliše?To se pitanje možda postavlja, ali problemi Grčke nisu u evrozoni nego u prevelikoj javnoj potrošnji, ništa joj tu nije skrivila evrozona“, kaže dr Pelević.

On čak tvrdi da je Italija od evra imala koristi. „Tu nema nikakve dileme, evro je Italiji bio od koristi. Pitanje koristi kod Grka jeste malo diskutabilno, jer se radi o nestabilnoj ekonomiji koja bi sa sopstvenom valutom mogla malo da manipuliše deficitima“, kaže dr Pelević i zaključuje: „Dakle, da li je evrozona štetila ekonomijama Italije i Grčke? Apsolutno – ne. Naprotiv, pravila evrozone idu u pravcu jačanja discipline u nacionalnim ekonomijama i baš je nedisciplina u poštovanju pravila evrozone, pogotovo u slučaju Grčke, dovela do problema sa kojima se sada suočava“.

Dr Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, takođe smatra da je nedisciplina ključni uzrok nevolja sa kojima se suočavaju prezadužene Grčka (dug 147 odsto BDP) i Italija (dug 120 odsto BDPa ili oko 1900 milijardi evra). Ali on smatra da su motivi većine članica evrozone da u tu zonu uđu bili nerealni. „Ulaskom u evro-zonu, tim državama su postali dostupni krediti po mnogo nižoj ceni odnosno mnogo nižim kamatama nego što je bio slučaj dok su imale svoje nacionalne valute. To u startu nije bilo realno. To je stvaralo privid procvata kome je još više doprinela činjenica da je sredinom 90-ih godina prošlog veka stvoreno opšte ludilo davanja jeftinih kredita po svaku cenu. To je dodatno podstaklo euforiju od Amerike preko Evrope, pa nadalje i stvaranje privida da će tržište nekretnina i berze još dugo da rastu. Istovremeno je bilo kakva kontrola iz Brisela izostala, mastrihtski kriterijumi su doživeli totalni debakl“, kaže dr Đukić. Njemu je logično što se ovih pravila disciplinovanije držala Švedska, jer brine o zdravlju svoje nacionalne valute. „A o evru brinu svi i niko ne brine, to je suština“, kaže on. Nerealno prikazujući rizik, ogromne prinose imale su i banke poverioci, dok sve nije otišlo dođavola i dok se nije pokazalo, kaže profesor Đukić, da „ukoliko na duži rok nemate težnju ka fiskalnoj unifikaciji, jedinstvena valuta je apsolutno neodrživa, ako se za deset godina postojanja evra zemlje koje su bile na periferiji u nivou konkurentnosti nisu približile jezgru monetarne unije, jedinstvena valuta je neodrživa“. „A one se nisu približile delimično i zato što je Brisel bio tolerantan prema njihovoj nedisciplini“, kaže profesor Đukić. Mada nedisciplinu okrivljuje za sve, on ipak priznaje da mu je, kao nekom ko se trideset godina bavi monetarnom ekonomijom, bilo neprirodno očekivanje da izraste zdrava valuta na duži rok, poput nemačke marke, a da imate regije dijametralno različite po stepenu razvijenosti, nivou produktivnosti, mobilnosti radne snage, cene kapitala.

Jednom rečju, nedisciplinovanoj Italiji i Grčkoj evro je omogućio da se zadužuju po ceni prikladnijoj nemačkoj privredi nego njihovoj, a onda kad su se prezadužile, onemogućio ih je da obezvređivanjem sopstvene valute, koju više nisu imale, te dugove izbrišu ili svedu na za sebe prihvatljivu meru.

KINESKI GREH

Ako nije evro, da li je za probleme država evrozone kriva politička i ekonomska ekspanzija Kine? Da li je te nevolje ako ne izazvala, a ono bar pogoršala.

„Posredno je Kina na to možda i uticala, ali direktno – ne“, kaže profesor Pelević.

„Cela ova kriza, od Liman Bradersa pa nadalje, ima korene u globalnim disbalansima u svetskoj privredi između enormnih suficita Kine i enormnih deficita Amerike. Poplava kineskih suficita, učinila je novac jeftinim i dovela do snižavanja kamatnih stopa, čime je hranjena strašna nedisciplina država kao što su Italija i Grčka. Cela ta atmosfera sa kineskim suficitima je toj nedisciplini pogodovala. Tako je Kina posredno možda i uticala, ali direktno – ne. Jer, evropske države nemaju enormne deficite u ekonomskim odnosima sa Kinom kao što ih ima Amerika. Ako bi Amerika na to i mogla da se žali, Evropa ne može“, kaže profesor Pelević. On podvlači da Kina direktne veze sa evropskim problemima nema ni preko spoljnotrgovinskih deficita. „Čak i italijanska tekstilna industrija teško da je pogođena ekspanzijom kineskih proizvoda, jer oni se ni tu ne sudaraju sa Kinezima, nije to ista gama proizvoda. Izvorni problemi Italije nisu u spoljnotrgovinskom nego u budžetskom deficitu, kao što je slučaj i kod Grčke. Definitivno, Kina nije među prioritetnim uzročnicima krize ni u Italiji, ni u Grčkoj. Ako neko oko toga može da se brine, to su Amerikanci, ne Evropljani“, zaključuje dr Pelević.

Tako ispada da je svako kovač svoje sreće, a Italija i Grčka kovači svoga duga.

Brutalnost s one strane Atlantika

U jednoj od svojih poslednjih kolumni u američkom Njujork tajmsu, nobelovac Pol Krugman poigravajući se na temu „a kofa je bušna, o majstore moj“ kod nas poznatu iz pesme-pošalice ansambla „Sedmorica mladih“, bez diplomatskog pardona zaključuje da je „evro smrtonosna zamka, a plana spasenja nema“. „Možda će evropske vođe uspeti da smisle održiv plan spasavanja. Nadam se da će tako biti, ali ne očekujem takav ishod. Gorka je istina da se evrosistemu izgleda loše piše. Još je gorča istina da je, s obzirom na njegov učinak, za Evropu i bolje da se što pre raspadne.“ Tako Krugman.

Dr Đorđe Đukić bez razmišljanja optužuje Krugmana za brutalno zastupanje američkih gledišta, a sam za evrozonu predviđa sledeći rasplet: „Moj je osećaj da će razvijeni deo Evrope biti spreman da plati enormnu cenu svih ovih promašaja, tako što će njihovi poreski obveznici u potpunosti sanirati njihove banke, pokriti sve ove gubitke, a onda otvoriti prostor da na principu dobrovoljnosti jedna po jedna zemlja izlazi iz evrozone. Ali, podvlačim, postupno, jer odjedanput to ne bi bilo moguće pošto bi nastao potpuni kolaps i socijalni lomovi“.

Ne bojte se za štednju u evrima

Čak i mnogo više nego građani u Srbiji, za svoju štednju ovih nedelja i meseci brinu ulagači širom Evrope. Zato su ankete i analize o tome u koju je valutu najbolje skloniti ušteđeni novac tema gotovo svih ozbiljnijih novina. Tako Detlef Retinger, koga na uglednim finansijskim portalima predstavljaju kao iskusnog analitičara deviznih tržišta i trgovca derivatima, deli mišljenje naših sagovornika oko najboljeg rešenja za evrozonu: prvo stabilizacija destabilizovanih država, a onda poreska unija, po svaku cenu. Iako računa na veliki otpor u krizom pogođenim zemljama, on štedišama poručuje da se „raspad monetarne unije, po svemu sudeći, neće dogoditi, pa da je bekstvo iz evra preterano, a njegovo masivno obezvređivanje preko inflacije takođe neverovatno mada se sledećih godina mora računati na više stope inflacije nego dosad“. Inflacija će, međutim, pogoditi sve valute. Retinger ne brani operacije diversifikacije štednje na različite valute, „ima ih sigurnijih od evra, ima i onih na koje se dobijaju više kamate, ali takve investicije nisu bez rizika“. „Franak, jen i dolar nisu dobre alternative“, ali se, po njemu, o kanadskom, australijskom i novozelandskom dolaru, norveškoj i švedskoj kruni možda može razmišljati. „Ali prava alternativa je brazilski real“, kaže Retinger.

Dr Đorđe Đukić kaže: „Sitne i srednje štediše, dakle sa štednjom do 10.000 evra, nemaju izbora. Za njih nema druge opcije sem evra. Za njih je bitno da im se kupovna moć smanji najmanje moguće. Štednju u evrima treba da drže u sigurnoj banci i uz pristojno ukamaćivanje od oko 5 do 5,5 odsto na godišnjem nivou. Ne u onoj banci koja nudi najviše kamate nego u banci koja je sigurna. A koje su to, nije to tajna informacija, neka se raspitaju, zna se to po čaršiji. Na klizanje evra prema dolaru ne bi trebalo da obraćaju pažnju. Za njih je bitna kupovna moć ušteđevine prema kursu domaće valute“.