I oglašavanje na izlozima, vratima i zidovima radnji mora da se plati?

Ispostavilo se da su i izlozi, vrata i zidovi objekata u kojima rade, najčešće mali preduzetnici, deo „teritorije grada“ i da svako isticanje natpisa, slika i oglasa mora da se plati. Da li?

Reagovalo je Opšte udruženje preduzetnika Smederevo, dopisom na nekoliko adresa, između ostalih i predsedniku Skupštine grada, koji je potpisao navedenu odluku, zahtevom za hitnu obustavu njenog sprovođenja. Kako se, između ostalog, navodi u protestnom pismu, „neverovatno je da se grad – gradska vlast i uprava tako odnosi prema građanima i privrednicima – poreskim obveznicima od koji se sve potrebe grada  finansiraju, da se povređuju osnovna prava i interesi više 3.000 preduzetnika – koji zapošljavaju ukupno oko 8-9.000 radnika i članova porodica“.  To je, objašnjavaju, „potencijal od kojeg grad zavisi, i zaslužuje bolji tretman, podršku i podsticaje a ne ovakav odnos“.

Odluka o oglašavanju na teritoriji grada Smedereva doneta je, kako piše u „Službenom glasniku  grada Smedereva“ br. 1 za 2019. godinu, koji je, uzgred, netom objavljen na zvaničnoj gradskoj internet prezentaciji, 25. marta i stupila je na snagu, kao i sve druge, osam dana po objavljivanju.

U objavljenom tekstu odluke, na samom njenom početku je definisano je šta su to i koje su to javne površine na koje, očigledno, grad polaže pravo kada je oglašavanje u pitanju, pa se tako kaže da su to i objekti koji se nalaze na javnim i drugim površinama, ne precizirajući vlasništvo: „Površina objekata jeste spolјašnja površina objekata, koji se nalaze na javnim i drugim površinama, na kojima se može vršiti postavlјanje sredstava za oglašavanje i to površine: zgrade, podzida, ograde, građevinske skele, manjeg montažnog objekta privremenog karaktera, elementa opreme stajališta javnog linijskog prevoza, stuba javne rasvete i dr.“ I još dodaje: „.Sredstvo za oglašavanje je objekat za oglašavanje i drugo sredstvo putem kojeg se prenosi oglasna poruka i može se postavlјati direktno na javnu, drugu površinu i spolјašnje površine objekata na njima“. Sporno je ovo  poslednje – „spolјašnje površine objekata na njima“, a ostavljeno je i ono,
u prethodnom stavu, kao i obično u našim propisima, „i drugo“ – da se svi zamisle da li su krivi ili ne.

Ako niko nije svojedobno reagovao na, „popularno“  nazvanu, firmarinu, ovo je izazvalo nepodeljenu osudu kod vlasnika i zakupaca radnji.

– Turci su bili zlatni, oni su uzimali desetak. Ovo je još jedan harač koji moramo da platimo, da bismo uopšte mogli da radimo, da živimo – kaže jedan od smederevskih preduzetnika, verovatno nesvestan da je upotrebio izraz koji umnogome odslikava to što, po svemu sudeći, misli. Jer, „harač“ je turcizam koji označava lični porez, glavarinu u Osmanskom carstvu, a naplaćivao se kao vrsta otkupa od ropstva. Harač je bio dokaz vernosti sultanu, pa su pobune stanovništva često počinjale neplaćanjem harača.

Za početak, vlasnici i korisnici radnji su dobili „Nalog za zapisnički nadzor“ i preporuku da dođu do Gradske uprave da se, kako kažu,  praktično, „samoprijave“, kako bi se utvrdilo koliko treba da plate za isticanje „oglasnih poruka“ na njihovim radnjama.

– Da im odem na noge, da mi razrežu harač, ne pada mi na pamet – rezigniran je vlasnik menjačnice, i on upotrebljavajući isti turcizam. Pita se i da li treba ponovo da ide od prolaznika do prolaznika i da šapuće „devize, devize“, jer će, ako ovo ostane na snazi, morati da skine sa izloga natpis koje valute i po kom kursu otkupljuje i prodaje. A šta će biti sa bankama, supermarketima, kladionicama, raznim operaterima mobilne telefonije, koji čitave izloge koriste za reklamiranje, pita i to.

Nezvanično saznajemo da je sprovođenje odluke za sada, što bi se narodnim rečnikom reklo, „na ledu“, da je takva bila reakcija odgovornih na dopis Opšteg udruženja privrednika, a kako će se sve rešiti, da li će biti modifikovana, i na koji način, ostaje da se vidi, koliko već tokom iduće nedelje.