I pored dobre saradnje srpske i ruske policije Mira Marković na slobodi

Nastavak sa 1. strane
– Druga grupa begunaca su „zemunci“ – atentatori na premijera Srbije Zorana Đinđića koji su i osuđeni u prvom stepenu za taj zločin. To su Miloš Simović, Vladimir Milisavljević Budala, Ninoslav Konstantinović i Sretko Kalinić.
Pored organizovanog kriminala, crvene poternice su raspisane i za osumnjičenima za ratne zločine. „Glavni“ na toj listi su Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Stojan Župljanin i Goran Hadžić. Interpol traga i za biznismenima Bogoljubom Karićem i Slobodanom Radulovićem.
Ne treba prevideti činjenicu da su poternice raspisane i za Hašimom Tačijem i Ramušom Haradinajem, a da je Interpol sredinom prošle godine tvrdio da za njima nikada nije ni obustavljena poternica. Štaviše, u Interpolu su tvrdili da su obojica uhapšena na osnovu srpske Interpolove poternice, ali da su ih oslobodili sudovi država u kojima su uhapšeni. Objašnjeno je da je reč o tome da su oni na visokim javnim funkcijama, pa je Pravni savet Interpola doneo zaključak da se protiv njih ne primenjuje sistem koji bi onemogućio njihovo kretanje.

Osnivanje jugoslovenskog Interpola

Osnivač jugoslovenskog Interpola bio je Vasa Lazarević (1874-1941), bivši načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova. On je formirao savremenu policiju i napisao jednu od najboljih knjiga o srpskoj policiji. Inače, predstavnici srpske policije prisustvovali su još 1914. godine Međunarodnom kongresu policije u Monaku, da bi 1923. godine, među 17 država, učestvovali u osnivanju međunarodne komisije kriminalističke policije – današnjeg Interpola.

Procedura raspisivanja poternice počinje kada okružni ili opštinski sud lokalnoj policiji dostavi nalog za pripremu potrebne dokumentacije radi raspisivanja poternice. One se raspisuju isključivo na zahtev istražnog sudije, u slučaju izricanja pravnosnažne presude i upravnika kazneno-popravne ustanove.

Prva crvena poternica raspisana za Mengeleom

Interpol od 1923. objavljuje poternice za osobama za kojima traga u svojim novinama Međunarodnoj javnoj bezbednosti ili u Međunarodnoj krivičnoj policijskoj reviji. Vremenom se došlo do zaključka da je takav sistem neefikasan, pa je Interpol 1946. inicirao sadašnji sistem. Prva crvena poternica raspisana je 1946. za nacističkim ratnim zločincem Jozefom Mengeleom, dok je prva potraga za nestalim detetom objavljena tri godine kasnije.

– Zahvaljujući razmeni podataka u sistemu Interpola, većina odbeglih počinilaca teških krivičnih dela brzo se nađe iza brave, mada ima i onih koji zbog zakonodavnog sistema države u kojoj se nalaze ostanu van domašaja pravde – objašnjava sagovornik našeg lista.
Prema njegovim rečima izručenje mogu da izbegnu počinioci najtežih krivičnih dela ukoliko u državi domaćinu steknu izbeglički status, dobiju azil ili državljanstvo. On napominje da je, ipak, takvih slučajeva malo.
– Veći je problem to što zakonodavni sistemi država nisu usklađeni. Naime, svaka država na osnovu svog zakonodavstva odlučuje o važnosti poternice. I Srbija, ukoliko locira begunca na svojoj teritoriji za kojim je raspisana međunarodna poternica za krivično delo koje nije predviđeno našim zakonodavstvom, takođe nije obavezna da ga isporuči. Ukoliko je, na primer, neka osoba u Srbiji optužena za zloupotrebu službenog položaja, a takvo krivično delo nije predviđeno zakonodavstvom u zemljama Zapadne Evrope gde se krije ta osoba, ove zemlje ne moraju da isporuče begunce – ističe izvor Danasa.
On dodaje da su šanse za ekstradiciju begunaca minimalne i u slučaju da se izda poternica za počiniocem krivičnog dela koje u Srbiji zastareva posle 20 godina, a on se nalazi u državi u kojoj to delo zastareva posle deset godina, a taj rok je istekao. Pravosuđe države u kojoj se krije begunac može da odbije izručenje ukoliko se smatra da bi time bila ugrožena ljudska prava osobe s poternice.
– Kada su zahtev i saglasnost Ministarstva pravde na stolu, Interpolu treba 30 minuta da raspiše međunarodnu poternicu. Ima ih dve vrste: difuzna i takozvana crvena poternica. Obe su identične i imaju istu pravnu snagu, s tim što se difuzna aktivira u slučaju veće hitnosti. U momentu kada je raspisana, imaju je sve zemlje sveta. Crvena poternica se jedino razlikuje po formatu. Važno je napomenuti da svaka poternica prolazi proveru Pravnog saveta Interpola, pa su isključene bilo kakve zloupotrebe – kaže sagovornik Danasa.
Interpol ima sedam oznaka za klasifikaciju poternica – zelenu, plavu, crnu, žutu, crvenu, roze i narandžastu. Zelena poternica se raspisuje da bi upozorila kriminalističke službe na osobu koja je učinila određeno krivično delo i za koju postoji mogućnost da bi mogla to isto krivično delo da ponovi u nekoj drugoj državi. Plava poternica služi policijama da sakupe informacije o identitetu određene osobe ili nezakonitim aktivnostima, odnosno za lociranje i praćenje osoba, kada odluka o ekstradiciji još nije doneta ili da bi se locirali svedoci nekog zločina.
Crna poternica se raspisuje da bi se ustanovio identitet neidentifikovanog leša, žuta poternica raspisuje se kada se želi lociranje nestale osobe, a roze za nestalu decu.
Najpoznatija crvena poternica raspisuje se kada se za određenom osobom traga na osnovu zahteva za privođenje ili zahteva za ekstradiciju, to jest u svrhu naloga za hapšenje. Narandžaste poternice koriste se za predmete koji su pronađeni najčešće posle terorističkih napada, a to su najčešće telefoni, pištolji, kao i penkala.
Sadržaj poternice čini obavezno rešenje o određivanju pritvora i nalog za hapšenje. Uz saglasnost ministarstva pravde, u svakom konkretnom slučaju definiše se da li poternica važi sve zemlje sveta ili samo za Evropu i za susedne zemlje, jer to ministarstvo i snosi troškove eventualne ekstradicije, u šta spadaju dnevnice, hotelski smeštaj, prevoz za službenike koji realizuju izručenje, troškovi dokumentacije i prevođenja. Poternica, pored dostupne fotografije, sadrži i osnovne generalije onoga za kojim se traga. Tu je i eventualni nadimak, kao i tačni podaci o tome ko ih i zbog kojih krivičnih dela traži.