I u ludom vremenu vrednoća se vidi

Profesorka Ljudmila Popović, osnivač Katedre za ukrajinistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, nedavno je dobila orden ukrajinske vlade za međunarodnu naučnu i kulturnu saradnju, za uspostavljanje veza između naše dve zemlje i prevodilaštvo. Bio je to povod za razgovor sa njom o razvoju ukrajinskog jezika i ukrajinistike na ovdašnjem fakultetu, o prevodima sa srpskog na ukrajinski i obrnuto, o srpsko-ukrajinskim kulturnim i književnim vezama koje sežu u doba baroka koji je u Srbiju stigao upravo preko Ukrajine, zajedno sa Emanuilom Kozačinskim, prvim rektorom Karlovačke gimnazije i autorom prve drame u srpskoj književnosti – „Traedokomedije“.
Kako su pokrenute studije ukrajinistike na Filološkom fakultetu u Beogradu?
– Studije ukrajinistke pokrenute su 2002. godine, a prema bolonjskom procesu sada ćemo imati i master studije na petoj godini. Krenula sam sama, sad nas je šestoro na katedri, od toga je jedan profesor iz Novog Sada, dvoje asistenata, koji su uzgred rečeno moji studenti, i dve lektorke iz Ukrajine. Jedna je sa Kijevskog, a druga sa Lavovskog univerziteta sa kojima i inače imamo veoma efikasnu razmenu studenata. Svake godine grupa naših studenata otputuje na usavršavanje ili na Kijevski ili na Lavovski univerzitet, a mi takođe primimo grupu ukrajinskih studenata. To motiviše studente i uliva im dodatnu energiju za učenje jezika i upoznavanje ukrajinske kulture. Učenje jezika je samo jedan mostić za upoznavanje kulture u celini.

Točkić i veliki točkovi

Profesorka Ljudmila Petrović autor je osam knjiga koje su posvećene istraživanju ne samo ukrajinskog, već slovenskih jezika uopšte a bavi se i istorijom književnosti.

– Smatram da je orden, što sam rekla i na dodeli, zajedničko priznanje i veliki podsticaj za sve saradnike na katedri i za studente jer to znači da se naš rad prati. Posebno je značajan za studente, jer su u ovom ludom vremenu pomerenih vrednosti dobili mogućnost da se uvere da vrednoća, rad, entuzijazam i lično zalaganje mogu na kraju da budu nagrađeni. Kada sebe zamišljam u tom kontekstu setim se omiljenog ukrajinskog filozofa iz 18. veka Grigorija Skovoroda koji je svoje originalne filozofske koncepcije ilustrovao basnama. Jedna je posvećena malom točkiću u satu koji se jedini okreće u suprotnom smeru od ostalih i kada mu se zbog toga podsmehnu veliki točkovi mehanizma, on im odgovara da, bez obzira što je mali, upravo zahvaljujući tome što se on okreće u suprotnom smeru, ceo mehanizam može da radi. I ja mislim da je to poruka – svako od nas može da da svoj doprinos, ponekad upravo zato što će da preuzme na sebe da ide u suprotnom smeru i tako pokrene ceo mehnizam.

Osim stalanog boravka u okruženju u kome se govori jezik koji studenti izučavaju, organizovana su i predavanja i prevodilačke radionice na kojima gostuju poznati predavači, prevodioci i književnci. Studenti iz Kijeva bili u prilici da upoznaju Gorana Petrovića i da se sa njim posavetuju u vezi sa nekim finesama prevoda njegovih priča iz čega je nastala jedna Petrovićeva zbirka na ukrajinskom. Gosti studenata bili su i braća Ramači, Janko i Mihal, koji su prevodili Bibliju na rusinski jezik, potom Jurij Lisenko, doskora zadužen za kulturu pri Ukrajinskoj ambasadi, koji je preveo Kenoove „Stilske vežbe“ sa francuskog na ukrajinski jezik. Ovdašnju katedru posetili su Jurij Andruhovič, Aleksandar Irvanec, Jurij Vindičuk, ukrajinski pisci prevođeni u celom svetu.
Kakvo je interesovanje budućih studenata za studije ukrajinistike?
– Kada je krenuo ukrajinski, kada se birao između drugih slovenskih jezika, bio je veoma popularan jer sam uvek imala oko 16 studenata koji su se opredeljivali za ukrajinski kao drugi slovenski jezik. To su bili rusisti, sjajni studenti, i moram da kažem da su obe moje asistentkinje bile rusistkinje, međutim, izabrale su magistarski rad iz oblasti ukrajinistike, magistrirale su, a sad obe pišu i doktorski rad kod mene, tako da sam ih doslovce „prevukla“ na svoju stranu. Kada su krenule ukrajinističke studije upisalo ih je šestoro studenata, tačnije studentkinja. Njihov broj se svake godine povećavao i tako je dostigao 16, što je od 2002. do 2007, kada je bio poslednji upis, značajan napredak. Međutim, još značajnije je da veliki procenat tih studenata stigne da u roku završi studije. A, eto, svi se žale na bolonjski proces – da mnogo studenata ne drži korak sa tim procesom, da je to teško… Čak i statistički podaci govore da je samo 20 odsto studenata upisalo narednu godinu, međutim, kod nas je suprotno jer od 16 studenata koji su upisali ukrajinističke studije 2006. godine svih 16 je prešlo na drugu godinu i svi su sa izuzetnim uspehom položili ne samo ukrajinski jezik, već i ostale predmete koji su uslov za upisivanje sledeće godine.
Da li je i koliko ukrajinska kultura bila zastupljena ovde i pre pokretanja studija ukrajinistike?
– Podsećam na istraživanja Milorada Pavića o srpskom baroku koja su pokazala ključni uticaj ukrajinske književnosti, ali i istraživanja Dinka Davidova iz istorije umetnosti o istom periodu, kao i Vlastimira Erčića o Emanuilu Kozačinskom, te Danice Petrović u muzikologiji, preciznije, crkvenom pojanju tog doba. Tu je potom Miodrag Sibinović, koji se bavio se istraživanjima književnih veza i koji je vrstan prevodilac ukrajinske poezije. U Antologiji ukrajiniske poezije od 16. do 20. veka on je preveo skoro sve tekstove. Preveo je i antologiju „Žigosani“, poeziju ukrajinskih pesnika koji su proganjani za vreme sovjetskog režima. U istraživanjima iz ukrajinskog jezika treba pomenuti profesora Bogdana Terzića koji je u svojim predavanjima iz istorijske gramatike slovenskih jezika obavezno uključivao ukrajinsku građu i obrađivao ukrajinski korpus u svojim naučnim istraživanjima i člancima.
A koliko je duga tradicija srpske književnosti i kulture u Ukrajini?