U istoriji čovečanstva jezici nikada nisu bili toliko ugroženi kao danas i taj trend ne jenjava. Polovina svetskih jezika je ugrožena, a prema najoptimističnijim prognozama oni neće doživeti kraj veka. Brzina nestanka jezika je takva da na svakih par nedelja umre jedan jezik. O tome, ali i o važnosti proučavanja ugroženih jezika i razumevanja jezičke raznovrsnosti za Danas govori lingvistkinja Marija Runić, koja je doktorirala na Univerzitetu u Padovi, jednom od najvećih centara za dijalektologiju u svetu, baveći se rezijskim dijalektom, definitivno ugroženim slovenskim idiomom kojim se govori na severoistoku Italije.
Zbog čega jezici umiru?
– Jezici umiru onda kada njima nema ko da govori. To može da se desi ili zbog toga što stariji pripadnici zajednice ne pričaju više sa decom na tom jezikom ili zato što govornici krenu da koriste samo jezik koji je dominantan u njihovoj sredini. Umiranje nekog jezika obično traje generacijama, iako zavisi od više činilaca, koji su precizno definisani u Uneskovom Atlasu ugroženih jezika. Najznačajniji za vitalnost jednog jezika je kontinuirani međugeneracijski prenos, odnosno činjenica da stariji pripadnici zajednice ne prestaju da pričaju sa decom na tom jeziku. U evropskom kontekstu, ono što pomaže očuvanju jeste i postojanje pisane norme i dostupnost materijala za učenje. Nije zanemarljiv ni stav govornika, ako se govornici stide da govore svojim jezikom ili je na bilo koji način taj jezik stigmatizovan, manje su šanse da će opstati u budućnosti.
Postoje li ugroženi jezici u Srbiji?
– Da. Trenutno najugroženiji jezik je banatski bugarski ili palćenski, kojim se govori u nekoliko sela u Banatu. Ima manje od 500 govornika, pri čemu mlađi pripadnici zajednice više ne vladaju njime. Za razliku od banatskog bugarskog kojim se govori u rumunskom delu Banata, ova etnička manjina je potpuno nevidljiva i politički i jezički. Stoga je neophodno da se taj jezik pod hitno dokumentuje i opiše, pre nego što postane prekasno. Spomenula bih i slučaj vlaškog, iako je njegova vitalnost u daleko boljem stanju. Kada sam proveravala podatke o broju govornika na osnovu popisa stanovništva iz 2001. i 2011, uočila sam da se njihov broj značajno smanjio, sa nekih pedesetak na oko četrdesetak hiljada. Međutim, sami govornici su mi rekli da negativan trend u broju govornika može biti izazvan time što neki govornici ne žele da javno priznaju da pričaju vlaški. Ovakav odnos prema sopstvenom jeziku nikako ne ide u prilog njegovoj vitalnosti i potrebno je da se svest govornika menja.
Šta mi kao društvo treba da učinimo kako bismo očuvali jezičko bogatstvo?
– Precizan odgovor na to pitanje bih prepustila stručnjacima za jezičku politiku i planiranje. Međutim, iz perspektive lingviste koji je zainteresovan za takve jezike, neophodno je da se ti jezici dokumentuju i opišu i da se podiže svest o njihovom značaju. Sledeći primer nekih značajnih svetskih projekata (npr. Uneskovog Atlasa ugroženih jezika i Projekta o ugroženim jezicima), potrebno je da se objedine napori akademske zajednice i govornika koristeći dostupnost moderne tehnologije. Na širem društvenom planu, briga podrazumeva da se ovim jezicima obezbedi prestiž tako što će se uvesti kao predmet u školi, postaviti dvojezične table, obezbediti prostor u medijima, pisati udžbenici i gramatike. Svi problemi koji se neizostavno javljaju u ovom procesu, a tiču se promovisanja neke varijante u standard, ili pravljenje pisane norme tamo gde postoji samo usmena tradicija, sekundarni su u odnosu na značaj koji im se daje ovakvim društvenim priznanjem.
Kad govorimo o jezičkoj raznovrsnosti, tu svakako spadaju i dijalekti. Jesu li i oni ugroženi?
– Sa isključivo lingvističkog stanovišta, dijalekti jesu ugroženi jer žive u stanju diglosije (dvojezičnosti) sa standardnim srpskim. Dugotrajna diglosija utiče na to da dijalekti menjaju svoju strukturu. Evo primera kolege lingviste iz Niša, Branimira Stankovića, u vezi sa torlačkim dijalektom: „Mesto akcenta u radnom glagolskom pridevu u standardu se kaže „nAcrtao“, u govoru moje babe bilo je „nacrtAo“, a moja generacija kaže „nacRtao.“ Ovo poslednje su urbani dijalekti i mene kao istraživača zanimaju upravo oni. Dakle, određeni stepen ugroženosti autentičnih ruralnih varijeteta je nesumnjiv“. Sve ove pojave su izuzetno zanimljive, a stepen varijacije koji se javlja u procesu menjanja dijalekta je tema od posebnog interesa za savremenu lingvistiku. I da zaključim, dijalekti se menjaju pod uticajem standarda, iako se teško može govoriti o njihovoj ugroženosti u smislu da njima nema ko da govori.
O dvojezičnosti
Rađena su brojna neurolingvistička i psihološka istraživanja i uočeno je da dvojezični (ili višejezični) govornici imaju veći plasticitet mozga, da se lakše prebacuju s obavljanja jednog zadatka na drugi, da se dvojezična deca brže opismenjavaju, da poznavanje više jezika može da odloži pojavu demencije za nekoliko godina. Takođe, dvojezični pojedinci pokazuju veći stepen empatije. Međutim, koje jezike govorite, sve dok se radi o dva različita jezika sa lingvističke tačke gledišta, nije podatak koji vaš mozak registruje. To mogu biti vlaški i srpski, romski i srpski, srpski i engleski, srpski i italijanski, srpski i torlački (prizrensko-timočki), itd. Naravno, ako znate srpski i hrvatski/bosanski/crnogorski, teško da se tu može govoriti o dvojezičnosti, pošto će za vaš mozak to ipak biti jedan jezik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
