Ide Mile prugom tužilaštva

To nije onaj Mile koji ide lajkovačkom prugom. Taj Mile bio je partizan a usput i učitelj. Nije zapamćen po junačkim delima. O njemu se malo zna, pa zato većina đaka skoro ništa ne zna kad završe pomenutu školu. Koliko puta smo ja i moje kolege bili izloženi pritisku uticajnih ličnosti da moramo đacima (povlašćenim), koji ništa ne znaju, da upišemo dobru ocenu. Ko to odbije, a nažalost retki su, dolazi čuvena Prosvetna inspektorka iz još čuvenijih priča iz Nepričave i prepravlja ocene mojih kolega. Neki se bune, ali šut sa rogatim nikad nije mogao, a kod nas niti će moći.

Svako ko predaje ima nadimak, mene su đaci prozvali Mile. Pola đaka ne nosi maske, jure po hodnicima škole, a njihovi roditelji nesmetano ulaze bez maski praveći još veću pometnju. Posle časova obično pijem kafu sa prijateljima. Danas dolazi Mile Rešetka, poznati rano penzionisani policajac. Nadimak Rešetka je stekao u službi. Smatrao je da mu propadne nedelja ako nikog ne uhapsi. Slađe mu je hapšenje nego da dobije celo pečenje sa ražnjem. Nadređeni ga nisu voleli. Mile nije napredovao u službi ali čudom je ostajao živ. Drugi su dobijali činove, unapređenja pa čak zlatne dukate, ali Mile nije bio podoban. Hapsio je baš one koji ne smeju da se hapse. Načelnici i ostali pretpostavljeni hvatali su se za glavu. Mile, pa zar moraš baš njega da uhapsiš i odakle ti toliko dokaznog materijala. Njegovi nadređeni imali su sve slabiji san. Mile je morao da proverava kola jer često su mu baš ispred zgrade Policijske uprave olabljavali šrafove na točkovima.

Subota, 4. septembar: Nadam se da ću se odmoriti od ove čudne nedelje, i ovog haosa koji nas okružuje. Taman sam se obradovao kad ide Mile. To nije Mile Rešetka, već Mile tužilac. Ne vidim dobro da li je to Mile javni tužilac ili Mile trgovac oružja. Onda se setih knjige iz rane mladosti – Doktor Džekil i gospodin Hajd Roberta Luisa Stivensona. Da nije jedan čovek u dve ličnosti. Stigao mi je odgovor od Mila tužioca, odbacuje moj predmet s obrazloženjem.

Zaključak nije jasan, jer je pisan na srpskom jeziku – ćirilično, a što bi trebalo da bude službeno pismo u mojoj, a nadam se i u njegovoj državi. Odmah mu pišem odgovor. Da li sam trebao da se obratim na mom drugom (maternjem) mađarskom ili hebrejskom jeziku, koje bi on verovatno razumeo. Vesti bruje o skandaloznom početku školske godine. Učiteljica A. nije pustila himnu države u kojoj živi po naredbi čuvenog Ministarstva prosvete, to jest ministra. Znajući kako dotično Ministarstvo funkcioniše to je siguran znak da stižu izbori. Važno je prikupiti što više poena (glasova) od naroda kome su sve što je vredno već odavno pogazili.

Nedelja, 5. septembar: Prolazeći pored zgrade, na moju žalost ne mogu da je zaobiđem, u kojoj se nalaze javne ustanove – Prekršajni sud, Osnovno javno tužilaštvo i Više tužilaštvo u Valjevu, razmišljam o slučaju učiteljice A. Pogled na zgradu u meni i ostalim prolaznicima stvara mučninu, bol i užas. U centru Valjeva, na čuvenoj zgradi koja je nekad pripadala Valjevskoj banci a sad čuvenim ustanovama, više od godinu dana stoji prljav, pocepan kao iz hiljadu bitaka državni barjak. Zastava na pola koplja. Verovatno zaposleni sudije i tužioci žale za smrću srpskog PRAVOSUĐA.

Godinu dana šaljem dopise zvaničnim ustanovama, a iscepana zastava stoji. Građani se okupljaju gledaju i ne mogu da veruju svojim očima. Jedna žena plače, neki glasno negoduju, a oni koji bi najviše trebalo da štite Ustav, državne simbole i zakon najviše krše.

Ponedeljak, 6. septembar: Školski dan odmiče, ne zna se ko se više raduje kraju nastave, đaci ili prosvetni radnici. Pitam kolege gde je rođen Mile Dubljević, po kome se zove škola. Sležu ramenima i objašnjavaju da o njemu ima veoma malo podataka. Koliko se o ličnosti po kojoj se škola zove zna, tako i đaci znaju osnovne stvari. Bitnije je ko je čije dete nego znanje koje imaju. Mnoga deca prolazeći kroz osnovno obrazovanje doživljavaju prave nepravde. Recimo, da neko ko manje zna i ne radi ništa ima bolje ocene. Koliko uzaludnih prepiski sa čuvenim Ministarstvom prosvete. Gde su vam đaci i kako da objasnim đacima kad me pitaju što oni koji manje znaju i rade bolje prolaze kroz školu.

Utorak, 7. septembar: Vraćam se sa posla i u susret mi ide advokat zvani Sukob Interesa. Pokušavam da ga izbegnem, svakome koga sretne priča samo o svom poštenju. Naši građani su odavno shvatili da kad moraju angažuju advokata koji je u vladajućoj stranci. Kad su demokrate bile na vlasti, najviše su imali posla advokati koji su članovi Demokratske stranke. Sad najviše posla imaju oni koji su otrčali u stranku na vlasti. Pored njih cenjeni su i oni advokati koji imaju bračnog druga koji radi kao sudija ili tužilac. Kako su ti advokati cenjeni kod klijenata koje je hapsio Mile Rešetka. Mogao je Mile da obezbedi dokaze koje niko nije mogao da obori, ali advokat zvani Sukob Interesa uvek je oslobađao baš takve.

Može se reći da bi svima nama bilo dosadno u nekoj uređenoj i pravnoj državi. Ovakve lepote čuda nigde nema nego u našoj državici. Kako li se samo dosađuju ljudi kad plaćanje njihovog rada podmiruje sve njihove potrebe. Mora da zavide građanima Srbije.

Sreda, 8. septembar: Od Mila koji ide lajkovačkom prugom do Mila koji ide prugom tužilaštva, pa sve do škole Mila partizana, kojom idu đaci i njihovi profesori – odavno nam je sve otišlo tamo gde ne treba. Oni građani koji su izgubili i poslednju nadu čude se Milu koji plače nad pocepanom zastavom svoje države. On ne može da se načudi što se zvaničnici iz prosvete, makar sada pred izbore, ne sete svojih državnih simbola i himne, ili, boženedaj ovakvog reagovanja na učiteljicu A. Još mu je teže što se oni junače nad jednom ženom, a usred Valjeva na zgradi Prekršajnog suda, Osnovnog javnog tužilaštva i Višeg tužilaštva, više od godinu dana, stoji na pola koplja sva iscepana i prljava zastava Srbije. Mile nikad nije gledao kolika mu je plata. On je svoj posao radio svim srcem i snagom. Govorio je Mile da ako svi budemo radili samo svoj posao najbolje što možemo, naša Država će biti moćna i snažna.

Mile Rešetka ne veruje da će protiv sudija i tužilaca iko pokrenuti disciplinske postupke. On, da je u svom poslu napravio i najmanji propust, njegov nadimak Rešetka bi opravdao ono što bi mu nadređeni uradili. Nestrpljivo prati po medijima kako će se završiti slučaj učiteljice A. i čeka novo sutra, nadajući se da će svanuti dan nad Srbijicom.

Autor je slikar crno-belog sveta u koloru