Idemo dalje…u fazu 2

Dana 9. marta (ah da li su datumi koincidencija?) u 23.20 saopšteno nam je da nam se od sutradan ukida sloboda kretanja, uveden je dokument koji popunjavamo pri svakom nužnom odlasku u apoteku ili samoposlugu, zovem ga ausvajs. Od osnovne škole ne polažem računa nikome gde ću i šta ću, a kamoli da to moram i da napišem. Te noći je zvučalo strašno, nezamislivo, a evo danas je već 53. dan naseg kućnog pritvora. Pretvorili smo se u kuvare i sobarice. U karantinu je naporno i radi se kao u rudniku, dok se svima odgovori na pozive, iščitaju sve vesti, skuva, opere, pospremi… Ništa od divnog i laganog plandovanja na otomanu i čitanja knjiga… Prvi je put da praznik rada dočekujemo bez prava na rad. Možemo da radimo samo od kuća, tako da virtuelno sastančimo u donjem delu pidžame a gore u sakou. Virus je stavio ključ u vrata naših dućana, biroa, restorana, gradilišta. Čikački radnici borili su se 1886. za osmočasovno radno vreme. Mi se danas borimo da nam dozvole da radimo, inače ne znam kako ćemo se iščupati iz ekonomske krize, ali sad smo već kupili kartu za ovaj film, u sali smo i gledamo, glupo je da napuštamo projekciju napola.

Subota, 2. maj

Dok perem kosu vidim galeba kroz krovni prozor od kupatila. Ogroman, beo, krstari kristalno plavim rimskim nebom. Pravi krugove iznad moga krova. Osećam zavist kako u meni raste. Zavidim mu na slobodi. Neko je rekao da čovek o slobodi počinje da razmišlja tek kad mu je oduzmu. O, kako je jezivo bio u pravu. Sušim kosu i razmišljam da li da stavim viklere, nikad se ne zna, predveče bih mogla da izađem iz kuće i bacim đubre. Pošto smo muž i ja uzorni građani, za ova 54 dana se nismo niti jednom prošetali!!! Zamišljam da ću grad, kad prvi put u njega ponovo kročim, zateći obrastao u gustu vegetaciju kao u Trnovoj ružici… Ponekad mi se čini da sam ušla u neki paralelni vremenski procep i da tu ostajem zaglavljena u paranormalnom vremenu i prostoru i da ću samo ako nađem ključ za zagonetku uspeti da se vratim. Posle ovoga više ništa neće biti isto? Možda je tako, ne znam, ali sad samo mislim kad li će da prođe, pa nek bude kako god… Ako bude i nas, nekako ćemo se već snaći. Uostalom Hanibal je rekao: ako ne možemo da nađemo put, sagradićemo ga. Gledam slike sablasno praznih italijanskih gradova. Grad je ljudska tvorevina, stvoren za naše korake, za uživanje u njemu, Rim se u svojoj istoriji dugoj 2.773 godine (napunjene 21. aprila) svačega nagledao: ratova, razaranja, varvara, epidemija, ali sam sigurna da od svog osnivanja nije bio ovako pust. Virus nas je s jedne strane uveo u samoću, izolaciju, držanje distance, a s druge nas je ujedinio. Svi smo u istom sosu, sa istim strahom. Kad bismo inače gledali svi zajedno iste vesti i čekali istu vakcinu? Hajde, recite kad?

Nedelja, 3. maj

Danas je poslednji dan kućnog pritvora. Sutra u Italiji svečano ulazimo u takozvanu fazu 2. To znači da će neki najsrećniji od nas početi da rade. Nama arhitektama se otvaraju gradilišta. I dalje ćemo morati da popunjavamo ausvajs, ali ćemo konačno moći da probijemo barijeru od 200 metara udaljenosti od adrese prebivališta, koja nam je dosad bila zadata. Na korak ćemo biti bliži slobodi. Razmišljam šta je za mene sloboda… To je sloboda misli, sloboda izraza, sloboda kretanja, sloboda izbora. Dosta toga nam je bilo uskraćeno ovih 55 beskrajnih dana. Perikle je rekao: Tajna slobode počiva u hrabrosti. Od nas se očekuje da od sutra budemo oprezni, mudri i hrabri. Danas je Svetski dan slobode medija. Nikad aktuelniji nego u ovoj situaciji. Šta je sve objavljeno, šta se prećutalo i čemu se dalo na značaju po cenu dizanja panike? Mnogi porede današnju pandemiju sa španskim gripom. Da li znate zašto se ova pošast s početka 20. veka baš tako zove? Jer, Španija, kako nije učestvovala u Prvom svetskom ratu, jedina nije imala cenzuru štampe i mogla je da obelodani prisustvo virusa. I ostade ime za ceo vek.

Ponedeljak, 4. maj

Prvi dan uslovne slobode. Svi smo uzbuđeni kao da nam je prvi dan škole. Stidljivo smo izašli iz naših domova i vežbamo suživot sa virusom sa maskom na licu. Neki od nas su jedva čekali, neki su užasnuti i preplašeni, neki nisu na spisku onih kojima je dozvoljen izlaz. Otvorili su nam čak dva velika parka u Rimu: Villa Borghese i Doria Pamphili. Nećemo smeti da idemo u njih u grupi već isključivo sami, nećemo smeti da sednemo na klupu, niti da pravimo piknik, ali ćemo smeti u njih da uđemo i kroz njih da prošetamo, što mi se iz ove perspektive čini kao neverovatan uspeh i poklon. Juče gledam emisiju u kojoj je gost lekar koji je dobio Nobelovu nagradu za mir 2018. godine Denis Mukwege (zalaganje protiv nasilja nad ženama). On kaže da je od nevidljivog virusa i dalje mnogo snažnija patnja koju prouzrokuje čovek jer ni u ovoj situaciji nije uspeo da zaustavi ratove niti nasilje. Ni virus nas nije naučio pameti.

Utorak, 5. maj

Razmatram razne teorije zavere o kojima čitam u medijima. Takmičim se sa mužem u njima… Ali ja sam zakleti darvinista, te on u mojoj glavi pobeđuje nad mišlju da je virus proizveden u laboratoriji. Mada sam oduvek nekako zamišljala da svetom upravljaju pet ili šest muških likova. Vidim ih kako u nekoj zadimljenoj kafani igraju preferans. Toplo im je i znoje se, ali su svi perfektno obučeni u lanena odela na sitne štrafte boje konoplje (kao u filmu Engleski pacijent). Imaju i sat, znate onaj na lancu što se nosi u džepiću od prsluka. Malko su debeljuškasti i zadrigli, najedeni i napojeni skupim viskijem i puše kubanske tompuse. Iznad njihovih glava se lenjo okreće ventilator. Zamišljam ih da sede, na primer, u Kazablanci. Služi ih koštunjavi crnpurast kelner u beloj košulji sa uštirkanom kragnom. Jedan od njih liči na Entonija Kvina, mog omiljenog glumca, a jedan je poput Endija Garsije. E ta šestorica između dve partije karata kroje našu sudbinu. Određuju koga će da skrate za glavu, gde će da naprave neki nemirčić, a gde da otvore vulkan. Oni odlučuju kad će rat, a kad pakt. Imaju satelitske mobilne telefone i preko njih izdaju naređenja. E pa oni su naručili virus nekom da ga odštampa na 3D štampaču, na nekom levom mestu i da ga odnese u akten-tašni u Kinu. Teorija zavere. Mi zavisimo od toga da li su tu ruku dobili na kartama ili nisu. Da li su to jutro ustali dobre volje il na levu nogu…

Sreda, 6. maj

Na početku su nam rekli da je virus malo jači grip i da je smrtnost procentualno ista. Tek danas imamo jasan statistički podatak: u Italiji je umrlo 49,6 odsto ljudi više nego u istim periodima od 2016. do 2019. Na današnji dan broj žrtava od korona virusa u ovoj zemlji je 29.315. Moje srce se razbilo u paramparčad kad sam videla kolonu vojnih kamiona kako odnosi sanduke iz Bergama. Razmišljam kad li ću moći da posetim Srbiju i pod kakvim uslovima. Nostalgija je reč koja potiče iz starogrčkog jezika: nóstos – povratak / prošlost i álgos – bol. Suočavam se sa njom od prvog dana kad sam odlučila da emigriram. Bilo je to jedne noći pod bombama. Ne mogu da spavam jer nas sravnjuju sa zemljom (mislim da je to noć u kojoj su bombardovali zgradu televizije u Takovskoj) U jednom trenutku sam toliko prestravljena da se zavučem ispod trpezarijskog stola. I tu, pod tim stolom, sebi kažem: neću više ovako da živim. Moram iz ove zemlje da odem. Eto već tog trenutka je počela da me drma nostalgija. Nostalgija je široko zeleno polje kojim idete i stalno gledate unazad u voćnjake koje ste prošli. To je neka tiha tuga koja se s vremena na vreme pojavi i protrese vas kao što vetar protrese žitno polje. Treba se prepustiti tom vetru sa dva saznanja: da će da prođe i da će se svakako opet vratiti.

Četvrtak, 7. maj

Drama-virus donela je i neke pozitivne aspekte. Napisah knjigu u karantinu, što mi je bila davnašna želja, u nedostatku vremena nikad ostvarena. Sad samo da nađem izdavača. Moj muž i ja isprojektovasmo sebi biblioteku posle osam godina držanja knjiga u kutijama. Život se vratio u dvorišta, moje omiljene sobe sa nebom umesto plafona. Na našoj dvorišnoj terasi smo jeli, dremali posle ručka, kačili veš da se suši i razgovarali sa komšijama dovikujući se sa balkona. Arhitekte su se vratile u modu, ne silaze sa televizije, a do juče ih niko ni za šta nije pitao. Sad mudruju kakvi će nam stanovi biti posle pandemije. I na kraju, odmorila se malo planeta od nas. Malo li je?

Autorka teksta je arhitektica iz Rima i bivši predavač na rimskom arhitektonskom fakultetu La Sapienza