Igor Jurić o Slobodanu Negiću: Mislio sam da sam dobar čovek, dok nisam upoznao Sofijinog tatu

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Pretuzno. Divim se ovim ljudima na snazi. Ja bih umrla. Imam samo enormnu empatiju prema njima i poštovanje.

2. Vi ste gospodine Juriću veoma zagonentan čovjek…veoma.

3. Ponovo sam se rasplakala.Ovaj tekst bi svi morali da pročitaju i više puta ako treba.Kad bi se pridržavali ovakvih misli i postupali ljudski i sa ogromnom empatijom prema svima,verovatno bi nam bilo mnogo lakše da nastavimo život.

4. Srce moje krvari.

5. Ove reči je teško komentarisati,mogu se samo složiti i pustiti suzu.Na žalost izgleda da smo samo 3 dana bili šokirani ali nismo to vreme iskoristili da razmislimo, već smo nastavili po starom možda još žešće.

6. Sklonite Jurica iz ovih tekstova posvećenih ovoj deci. Juric nije osoba koja zaslužuje medijsku pažnju. Mutan, proračunati lik.

7. Samo vera u
   Boga ljubav i dobrota i smeernost mogu da nam lece duse.

8. Ovo je količina bola koja se ne može ni zamisliti. Saosećamo sa vama. Srce nam se cepa.

9. AMIN .

10. Završio sam srednju mornaričku vojnu školu, prošao sam razne vrste drila, testiranja granica fizičke i psihičke izdržljivosti, preživljavanja ,fizička i emotivna razvaljivanja do besvesti a plakao sam kao dete nakon što sam pogledao celu emisiju preko youtube preksinoć .
    Iskazao bih divljenje čoveku koji je nakon najveće moguće lične tragedije , učestvovao u ovoj emisiji, izneo racionalno i emotivno razloge učešća u emisiji, koji je tiho i bez osude bilo koga izneo najveće probleme ovog posrnulog društva u celini.
    Otac sam dvoje dece, dva beskrajno čestita, plemenita i dobra deteta, koja su podizana jedino uz potpunu ljubav moje supruge i mene, i koja kao neki stari mudraci znaju da prepoznaju svaki naš brodolom na poslu, kući i familiji, da pruže utočište i zaklon…
    Izazovi današnjeg vremena su prejaki, nemilosrdni i surovi…
    Preteško mi je od tog dragičnog dana, kao da sam se izgubio ,zalutao u neku mračnu šumu kroz koju i dalje tumaram a svetlo se ne nazire nigde.
    Sećam se ovog divnog čoveka sa TV-a iz najlepšeg perioda za život-osamdesetih , želim da mu uputim najdublje izraze saučešća, bratski zagrljaj, i da izrazim apsolutno divljenje za do sada neviđenu hrabrost, razboritost i plemenitost …
    Mnogo mnogo mi je žao zbog svakog dečijeg bola, patnje i straha ,te naše nevine dušice, nadam se da su sada na boljem mestu…
    Mislo sam da sam ja hrabar čovek, nisam…

11. ne koristite ovo za ispoljavanje sopstvenih frustracija…